D. MIHOKOVIĆ

1. jul 2020.

Mnogo pre nego što se proslavio sa Lemmingsima i prerastao u jednog od najvećih izdavača današnjice, škotski DMA Design pravio je igre oko kojih se baš i nije dizalo mnogo prašine. Skrolujuće pucačine uvek su bile zahvalan materijal za reciklažu: štrpnete malo od R-Typea, malo od Sidewindera, dodate prstohvat Uridiuma i dobijete „novu” igru. Otprilike po ovom receptu nastao je i Menace (1988).

Generička igra zaslužuje i generičku priču, sto puta prežvakanu sagu o heroju koji mora da spasi univerzum tako što će otići na planetu Drakoniju i likvidirati šest tirana, pre nego što oni likvidiraju ostatak galaksije. Svaki od šest svetova razlikuje se po okruženju (džungla, ruševine, tehno nivo) i setu protivnika, dok vas na kraju svakog očekuje borba sa glavonjom koji može da „popije” priličnu količinu olova pre no što ga pošaljete u večna lovišta. Neprijatelji dolaze u talasima i ako uspete da očistite jednu garnituru sa ekrana dobijate bonus kvadratić, čijim napucavanjem birate vrstu upgradea koju želite (jači top, dodatni laseri, brzina kretanja, obnova energije). Imate samo jedan brodić, ali potrebno je mnogo više od pukog dodira sa protivnicima da bi na ekranu zaigrala Game Over poruka. Uz glatku animaciju, zanimljiva grafička rešenja i dinamičan soundtrack, Menace nije loša igra per se, ali zbog previše tuđeg perja ne poseduje ništa po čemu bi se razlikovala od sličnih naslova, te ostaje samo jedna u nizu solidnih pucačina sa Amige.