Rušenje represivnih režima uz usputno rasturanje infrastrukture države u kojoj ti režimi stoluju četvrta je najizlizanija single-player gejming tema, ispred koje se nalaze samo osvajači iz svemira, američki heroji koji oslobađaju Evropu od nacista i tri voćke koje spajate da biste dobili bonus. Serijal Just Cause već četvrti put duva u istu tikvu, ne nudeći nikakva unapređenja osim vizuelnih. Vidljivi odraz opšteg umora ovom idejom i njenom realizacijom jeste i glavni junak igre, koji je u svakom nastavku dočaran kao sve zabrađeniji i neuredniji lik, koji se evidentno sve više smara. Od entuzijaste iz keca i dvojke, Riko Rodriges je evoluirao u nekog ko govori kao da se probudio s glavoboljom nakon pijane noći, delajući s motivacijom glumca koji umesto zatvorske kazne odrađuje dobrovoljni rad nakon osude za antisemitski ispad u javnosti.

Autore makar treba pohvaliti zbog doslednosti u regionalnom profilisanju - Riko Rodriges, šarmantni latino, skida samo latino diktatore. Niko ga još nije poslao u Ukrajinu, Francusku ili Siriju da tamo pomaže narodu ubijanjem policije i paljenjem rafinerija. Just Cause 4 ga vraća u otadžbinu, fiktivnu državu Solís, kojom vlada neki zli tehnokrata nalik na karikaturu Žaira Bolsonara, novog predsednika Brazila. Dotični Espinosa uložio je milijarde u projekat „Illapa”, generatore vremenskih prilika koji liče na konspirološko shvatanje HAARP-a. Plot twist se tiče uloge Rikovog oca, naučnika-klimatologa, na osnovu čijih teorija je nastao projekat Illapa, u šta Riko ne može da poveruje...

Prvi problem s igrom tiče se motivacije za nasilje, jer se nekako podrazumeva da je Rikova stvar pravedna (pun intended), ne obezbeđujući početnu karakterizaciju pretnje koju navodno predstavlja projekt Illapa. Rečeno nam je da se generatori vremenskih uslova, navodno stvoreni da reše problem s tornadima koji muče Solis, mogu koristiti kao oružje za masovno uništavanje. Koga, čega i zašto? Prva Rikova misija svodi se na neuspešni napad na Illapa instalaciju, tokom kojeg ubija stotinak pripadnika obezbeđenja, što svaku dalju eskalaciju vladinih snaga čini apsolutno opravdanom. Just Cause 4 ne maskira činjenicu da igrate ulogu naoružanog manijaka koji se udružuje s pobunjenicima iz Armije haosa (da, zaista se zovu „Armija haosa”) da biste svrgnuli režim koji je navodno opresivan, za šta nema realnih dokaza osim tvrdnji nekoliko pobunjenika. Možda kompletna igra kao ambiciju ima normalizovanje paradoksa da za nasilje nije potreban motiv ili joj je namera čišćenje principa kauzalne moralnosti u delanju koje bezrazložnu pobunu stavlja kao samodovoljnu vrednost kojoj nije potreban moralni predznak? Možda je Just Cause 4 samo artefakt kojim reptiloidi pripremaju teren za skidanje maski, mentalno kondicionirajući igrače kolornim kodiranjem kojim fašizuju državne organe (tamne uniforme, crna vozila...) i glorifikuju pobunjenike u šarenim vozilima i uniformama (bukvalno). Šeširić od alu-folije, bosanske piramide, aliens, hahaha. Medved u umu da me je igra držala devet sati... Ako su se kockice kasnije sklopile i sve dobilo dublji smisao, okrivite moj manjak tolerancije kad je reč o gubljenju vremena.

Ako motive autora i njihovih gušterskih overlordova stavimo po strani, ostaje nam lepa ali vrlo dosadna akciona igra. Razlike u odnosu na prethodne nastavke nisu supstancijalne i više su tu da bi moglo da se kaže da nekih izmena i unapređenja ipak ima (a nema). Rikova kuka koju ispaljuje s lansera na levoj podlaktici sada je modularna, to jest može da se konfiguriše u tri različita preseta u zavisnosti od potrebe. Tu su retrakcioni motori koji služe za pomeranje teških predmeta, portabl baloni za podizanje stvari u vazduh i busteri koji mogu da daju raketni „podsticaj” svemu na šta ih nakačite, a svaki od ova tri osnovna vida kuke može da se dodatno modifikuje na različite načine. To je lepo zamišljeno, ali potpuno beskorisno, jer osim nekoliko misija, specifično skrojenih da vam demonstriraju kako se moduli koriste, u igri njihovo korišćenje nije neophodno, osim ako vas beskrajno ne zabavlja terorisanje kablovima helikoptera i protivničkih vozila. Smešno je prvi, možda i drugi put, a treći put ćete ih jednostavno oteti umesto da ih uništite.

Druga izmena tiče se osvajanja teritorija angažovanjem lokalne milicije, što je zapravo jednostavan sistem za polunelinearno otključavanje misija na terenu. Ruku na srce, zabavniji je od penjanja na radio-kule koje smo imali u starijim FarCry naslovima...

Just Cause 4 je igra s odličnim terenom, za koju važi ista sintagma kojom sam maestralno podvukao review druge igre u seriji - virtuelna država u igri je mesto gde uz malo mašte možete zaista otići na odmor. Nažalost, sem kvalitetnog parenja očiju, ferije u Solís nemaju drugog smisla. Igra ne može da se shvati kao neki superblesavi „playground of destruction” kao Mercenaries ili Red Faction u kom bi uništavanje svega bilo alfa i omega kompletnog iskustva, jer rasturanja arhitekture nema. Kao i u prethodnim nastavcima, uništavati možete samo crvenu burad i cisterne s gorivom, agregate i poneku radarsku antenu. Na polju neobuzdane, hiperhormonalne destrukcije, svoje jedine realne poente, Just Cause 4 je propustio da isprati evolutivne trendove, zbog čega nepovratno upada u „meh” kategoriju.