Ne tako davno, ljubitelji emulatora i retro aroma bili su ismevani u igračkom svetu. Kao na kakve gubavce, u njih je upirano prstom uz podrugljive osmehe i zajedljive komentare. Da stvar bude još gora, ni proizvođači igara (i opreme) na „izrode” nisu gledali blagonaklono - nazivali su ih ljudima koji ne poštuju intelektualnu svojinu i maltene personama non grata u igračkom svetu.

A onda su se stvari naglo promenile. Velike kompanije ne samo da su uvidele da se putem emulatora i zajednice koja ih prati od zaborava čuvaju davno izdati i „prežvakani” naslovi, već da je to prilika i da se dobro zaradi. Kao pečurke posle kiše počele su da niču stare „konzole” u novom ruhu (Sega, Atari, Nintendo...), bacajući svetlo na emulacionu scenu iz sasvim novog ugla.

Aparati su, vizuelno, identične kopije originalnih mašina, samo što su smanjenih dimenzija. Dolaze sa kontrolerima izrađenim u 1:1 razmeri i po principu „ubodi i pusti” nude instant rešenje za uživanje u omiljenim igrama. Nema čitanja beskonačno dugih uputstava, nema jurnjave za ROM-ovima i plug-inovima, nema bojazni od straobalne hardverske zahtevnosti. Stvar je u neku ruku paradoksalna, jer se izvršavanje originalnog programskog koda ne obavlja nativno, već je u pitanju emulacija. Ista ona zbog koje se svojevremeno na noge dizala i kuka i motika.

Super Nintendo Entertainment System: Nintendo Classic Mini

Kao i mnogo puta do sada, Nintendo igrački svet vodi u novu eru i na ovom polju. Reizdanje njihovog SNES-a već je drugi projekat japanskog giganta ove vrste i na tržištu se pojavio godinu dana nakon što je led probijen sa rimejkom Nintendo Entertainment Systema. Konzola je tek nešto veća od dlana (107 × 130 × 37 milimetara), teži svega 200 grama, a zanimljivo je da je plastika kućišta teksturirana na isti način kao i kod originala. Ulaz za kertridže postoji, ali ne može da se otvara, a ista je stvar i sa čuvenim tasterom Eject koji je tu samo pro forma. Zapravo, na prednjoj strani nalaze se svega dva funkcionalna tastera: klizni ’Power’ i klasičan ’Reset’. Ulazi za kontrolere sakriveni su iza plastike na čeonoj strani konzole i šteta je što je Nintendo za ovu svrhu odbacio klasične USB i iskoristio „svoje” portove. Moguće je priključiti dva kontrolera i baš toliko ih se i dobija u osnovnom paketu. Na suprotnoj strani nalazi se HDMI priključak koji se preko priloženog kabla povezuje sa onim na monitoru ili TV-u, a pored je mini-B USB priključak preko kojeg konzola „vuče” struju. Nažalost, Nintendo je iz paketa izbacio strujni adapter, pa ćete preko USB kabla koji se dobija konzolu povezati na računar (može i na TV) ili na adapter koji odranije posedujete, a koji na izlazu daje napon od pet volti i struju „jačine” od jednog ampera.

Kontroleri su izrađeni besprekorno i identični su originalnim - kako po veličini, tako i po kvalitetu izrade. Ne računajući neizbežni D-Pad levo, na raspolaganju je čak osam tastera. Tu su dva „ramena”, u sredini su ’Start’ i ’Select’, dok se skroz desno nalaze ’A’, ’B’, ’X’ i ’Y’ komplementi. Veza sa konzolom ostvaruje se putem kabla dužine jedan metar, što je izuzetno kratko i u neku ruku implicira korišćenje u simbiozi sa monitorom pre nego sa TV-om. S druge strane, a to ćete videti kasnije, autori nisu predvideli način za izlazak iz igara preko kontrolera jer se ta akcija obavlja preko tastera ’Reset’ na samoj konzoli. Problem može da bude i izostanak odvojenih izlaza za zvuk koji se prenosi isključivo preko HDMI veze (ako koristite monitor bez integrisanih zvučnika pečeni ste).

Srce sistema čini Allwinnerov R16 čip-set, kojeg krasi Cortexov četvorojezgarni, A7 procesor u paru sa 512 kilobajta keš memorije. Za grafiku je zadužen Mali-400 MP2, koji iako bez većih problema može da „baci” 1080p rezoluciju u 60 sličica u sekundi, ovde to čini u običnoj HD rezoluciji (720p). Na raspolaganju je i 256 megabajta DDR3 memorije, odnosno 512 megabajta NAND fleš memorije koja se koristi kao skladišni prostor. Zanimljivo je da se identična mašina nalazi i ispod oplate konzole Nintendo Classic Mini. Očekivano, brigu nad manipulacijom hardverskim resursima obavlja specijalno „skuvana” verzija Linuxa.

Dve sekunde po prebacivanju tastera Power u gornji položaj konzola je spremna za korišćenje. Igre se nalaze jedna do druge, predstavljene su odgovarajućim coverima i moguće ih je sortirati na nekoliko različitih načina (po proizvođaču, godini izdavanja, vremenu provedenom uz nju i tako dalje). Posebno je naznačeno koji od izlistanih naslova su namenjeni za dva igrača, a tu je i informacija o broju zauzetih save slotova. Naime, po pritiskanju tastera Reset, pokrenuta igra automatski se prebacuje u suspendovan režim rada (pauzira se), a korisnik dobija mogućnost snimanja statusa na jednoj od četiri dostupne lokacije. Kasnije, igranje može da se nastavi baš od toga mesta, dok je posebna pogodnost Rewind funkcija koja će vas spasiti olako izgubljenih života. Shiftovanje između igara je praktično momentalno i jedina zamerka se odnosi na to što akcija ne može da se obavi putem kontrolera. Još jedna stvar koja nam se nije svidela je nedostatak dodatnih informacija o igrama, što bi bio više nego lep dodatak paketu.

Proizvođač se odlučio na tačnu emulaciju, tako da su svi uključeni naslovi igrivi u svom izvornom obliku. Ništa nije „peglano”, prepravljano ili čišćeno od bagova, već se nalazi u blast from the past pakovanju. Ono što igrač naknadno može da uradi je da odabere da li će se slika na ekranu „iscrtavati” u pixel perfect maniru, u 4:3 formatu ili će ekran biti „presvučen” famoznim CRT grafičkim filterom čija namena je da „glumi” stare televizore sa katodnom cevi. Oko slike može da se postavi i okvir i tu je na raspolaganju 11 različitih mušema. Što se tiče igara, spisak je više nego impresivan - na meniju se nalazi 21 hit, od kojih najviše pažnje sigurno privlači otkazani i nikad zvanično izdati Star Fox 2. Pored njega tu su još i Super Mario World, Donkey Kong Country, Secret of Mana, Super Ghouls’N Ghosts, Earthbound, F-Zero, Super Castlevania IV, The Legend of Zelda: A Link to the Past, Contra III: The Alien Wars, Super Punch-Out!!, Super Metroid, Final Fantasy III, Mega Man X, Kirby’s Dream Course, Street Fighter II Turbo: Hyper Fighting, Star Fox, Super Mario Kart, Kirby Super Star i Super Mario RPG. Ono što vas sada najviše zanima je sigurno da li je Nintendo omogućio ubacivanje dodatnih naslova na spisak. Odgovor je - nije, ali zahvaljujući aktivnoj komuni, tako nešto je ipak moguće i to bez gubljenja garancije. Sve što treba da uradite je da preuzmete i instalirate najnoviju verziju programa hakchi2 CE (github.com/TeamShinkansen/hakchi2/releases, 17,4 MB) i konzolu povežete sa računarom. Dobićete mogućnost da bekapujete sadržaj, ubacujete nove ROM-ove i tome slično. Novi sadržaj može da se skladišti i bez brisanja starog, s obzirom na to da je na raspolaganju oko 200 megabajta slobodnog prostora na ugrađenoj fleš memorijskoj lokaciji.

THEC64 Mini

Urađen u razmeri 1:2 (202 × 102 × 35 milimetara), THEC64 Mini predstavlja egzaktnu kopiju čuvenog Debeljka. Na prvi pogled je neodoljiv i ono što donekle kvari utisak je nedostatak originalnih portova sa zadnje strane (mockup verzija, naravno). Umesto toga, tamo se nalazi HDMI i mini USB priključak. Prvi se, logično, koristi za povezivanje sa monitorom ili TV-om putem priloženog kabla, dok se preko drugog obavlja snabdevanje uređaja električnom energijom. Proizvođač kao da se ugledao na Nintendo, te u paket nije uključio odgovarajući ispravljač (potrebno je da bude 5 V, 1 A), već samo kabel preko kojeg se THEC64 Mini povezuje sa računarom, TV-om ili ispravljačem kojeg posedujete od ranije. S desne strane, gde smo navikli da se nalaze portovi za džojstike, locirana su dva USB slota i ’Power’ dugme. Slotovi mogu da se koriste za priključivanje kontrolera, USB stikova, tastature, pa čak i pasivnog USB razdelnika. Minika je težak svega 290 grama.

Šta se tačno nalazi ispod haube nećemo moći da vam otkrijemo, pošto proizvođač tehničke specifikacije krije od javnosti kao zmija noge. Bootovanje uređaja traje nešto duže nego kod prethodnika, ali je i dalje veoma brzo. Na ekranu se pojavljuje spisak igara (u jednom, podužem redu), a predstavljene su odgovarajućim coverima. Svidelo nam se što se fokusiranjem na bilo koji naslov dobijaju propratne informacije o igri, koje uključuju godinu izdavanja, žanr, ime programera/kompozitora muzike i screenshot. U sekciji sa podešavanjima nema puno toga, ali je važno napomenuti da postoji čak šest grafičkih filtera uz čiju pomoć možete da rihtujete sliku. Birate između severnoameričkog i evropskog 4:3 standarda uz pixel perfect ili CRT način prikaza. Na raspolaganju su 64 igre, baš kao i mogućnost da pokrenete ugrađeni BASIC. Ovo poslednje je od naročitog značaja jer se upravo preko njega vrši pokretanje igara i programa sa eksternih izvora (čitaj: USB stikova). Nažalost, da bi ovo bilo moguće, naziv datoteke mora se poklopiti sa onim unapred je određenim, što automatski znači da kada želite da promenite igru, moraćete do računara kako biste obavili Rename/Copy operaciju. Nije za pohvalu! Ulaženje/izlaženje iz igara obavlja se preko džojstika, na raspolaganju je i snimanje pozicija, ali ne i korisna Rewind funkcija.

Džojstik je očigledna kopija čuvenog modela Competition Pro, kojem su pridodata četiri tastera (šest ako ne računamo Speedlinkovu USB verziju). Downside je što je kvalitet izrade na prilično niskom nivou i definitivno je najslabija karika u lancu. Plastika deluje jeftino i tanko, cvrči pri pomeranju, a ne možemo da ne pomenemo da su izostali mikroprekidači, pa je osećaj prilikom korišćenja „mutav”, a upravljanje neprecizno.

• • •

Ako ste ljubitelj retro talasa, oba uređaja ćete poželeti da imate odmah i sada! Pokušajte da ubedite voljenu osobu da su novogodišnji praznici stigli nešto ranije, pa vam se želja možda i ispuni. Naravno, reč je o uređajima koji su daleko od savršenstva, naročito THEC64 Mini, ali to i nije toliko bitno. Njegovi tvorci redovno vrše osvežavanje firmvera za uređaj, pa se primećeni bagovi i nedostaci otklanjaju „u hodu”. Možda uskoro postane moguće igranje sa nekim „krštenim” kontrolerom, jer je to zapravo i najveća mana ovog projekta.

Nintendov pulen, s druge strane, urađen je daleko ozbiljnije, gotovo beskompromisno, ali i on pati od dečijih bolesti. Neke se, kao ubacivanje dodatnih igara, relativno lako leče, ali problem sa kratkim kablovima će zahtevati da još jednom zavučete ruku u džep. Konačno, to što konzola ne može da se kontroliše preko džojpeda je posebna priča i predstavlja otvorenu ranu.

Sa cenom od oko 100 evra pojedinačno, u dinarskoj protivvrednosti, oba uređaja predstavljaju stvarno lep poklon za nešto starije bate i seke koji će, ukoliko ih dobiju, skakati od sreće, kao u detinjstvu. Za razliku od maketa automobila, ove moderne makete igračkih ikona mogu i da se koriste, što bi u prvom slučaju bilo moguće isključivo ako vam je neko od poznanika/ukućana moćan sorcerer. Mislimo da se zaključak nameće sam po sebi...