Još od igre Throne of Darkness nismo imali priliku da odigramo neki RPG koji se s jedne strane oslanja na zapadnjački sistem pravila i način igranja, a sa druge koristi japansku mitologiju prilikom kreiranja sveta igre. Japanski studio Asakusa nam je servirao baš jedan takav biser, doduše, ne baš uglačan do punog sjaja. Šačica tajnih agenata pod pokroviteljstvom šoguna kreće put udaljenog ostrva na kome se iznenada pojavljuje misteriozni zamak. Sama pojava ogromne građevine na toj lokaciji predstavlja razlog za uzbunu, a činjenica da je šogun baš na pomenuto ostrvo izgnao čarobnjaka koji je pokušao da mu oduzme život deset godina ranije jasno stavlja do znanja o čemu se radi.

Japanci su dungeon crawler prekrstili u real-time dungeon RPG, što takođe odgovara istini, a i onako nam je svima odmah jasno da se radi o klasičnom akcionom grid-based RPG-u. Na početku sastavljate ekipu koja, po običaju, broji četiri člana, a za njihovo definisanje tu su pol, rasa (pored ljudi ponuđeni su Oni, Tengu i antropomorfne mačke) i klasa (samuraj, nindža, sohei monah i šinkan iliti mag). Kao novinu među crawlerima u prvom licu, autori ističu mogućnost cepanja družine na dve autonomne polovine, što je tvrdnja koja baš i nije tačna (još je prastari Hired Guns delio ekran na četiri individualne celine). Ovakav pristup dovodi do interesantnih situacija. Na primer, u prostorijama koje imaju dve podne poluge možete da postavite delove ekipe na svaku ponaosob (mada je stari sistem bacanja kamena na polugu, koji je ovde izostao, brži i efikasniji). U odaje gde obitavaju monstrumi koji čuvaju vredne predmete možete da pošaljete jednog lika kao mamac koji će da odvraća pažnju čuvara, dok ostatak ekipe nesmetano obija kovčeg ili pak prosto uklještite protivnika sa dve strane i lakše ga utamanite, jer je većina njih znatno ranjivija sa leđa. Ukoliko ostatak družine izgine i nađete se sami sa jednim likom bez izlaza jer su vam saborci potrebni za rešavanje neke prostorne zagonetke, možete izvršiti sepuku, odnosno poslednji pozdrav sa životom i ritualno samoubistvo sečenjem sopstvenog stomaka. I sam sam u više navrata hteo da izvršim sepuku, jer vas igra hvata na fazone koji apsolutno nisu fer, kao što je trenutak kada upadnete u rupu koju nikako niste mogli unapred da primetite zbog elemenata interfejsa koji prekrivaju donji deo ekrana.

Pored uobičajenih statistika, kao što su jačina napada, odnosno odbrana od različitih elemenata, veoma bitna stavka jeste HG vrednost, odnosno glad koja se pojačava ne samo tokom borbe, već i pukim kretanjem po nivoima. Vaši likovi imaju metabolizam kolibrija na veganskoj dijeti i ogladne za tili čas, pa je potrebno vucaranje pozamašne količine hrane u inventar ili pak vraćanje na početak nivoa gde se nalazi kekkai. Ovi punktovi služe kao checkpoint za snimanje pozicije, kao i automatsku regeneraciju energije, mane i resetovanje HG atributa. S obzirom na to gde je smeštena radnja igre, različitih vrsta protivnika ima za izvoz - na spisku se nalaze džinovski kosturi, lebdeće glave, pobesneli duhovi, zombi-samuraji i sve vrste demona (i „licimura”).

Svaki od likova ima četiri akciona slota u koje može da smesti različite napade ili predmete. Međutim, pošto se borba odvija u realnom vremenu, podrazumeva se da na sve to treba i kliknuti mišem. Dok je u ostalim igrama iz žanra to jednostavan zahvat, u ovom slučaju predstavlja konstantni kamen spoticanja, jer su portreti likova i dugmići previše razuđeni po širini ekrana, pa igrač stalno mora da ih vija kursorom ne bi li na vreme aktivirao željene skillove. Vitalni indikatori su predstavljeni grafički umesto numerički, tako da nikada nemate jasnu predstavu koliko vam je healtha ili mane preostalo.

Uvod u igru je predstavljen pravim malim remek-delima ukiyoe stila koje je milina posmatrati, ali nakon njegovog završetka sledi hladan tuš jer su hodnici zamka Hajaki jednolični, neinspirativni i obavijeni svim nijansama braon boje (istina, i Grimrock je pretežno vukao na plavu, ali je već njegov nastavak bio znatno šareniji). Izuzev izbora između fullscreen moda i igranja u prozoru, opcija za podešavanje grafičkog prikaza nema. To ne bi predstavljalo ozbiljniji problem da rezolucija nije zaključana na 720p, što čini prikaz previše mutnim, a u kombinaciji sa jednoličnim zidovima koji imaju gotovo identične teksture i uopšteno sa nedostatkom grafičkih detalja čini da igra vizuelno deluje zastarelo. Zbog toga, konfiguraciju iz infoboxa ne treba shvatati ozbiljno, jer pri tako niskoj rezoluciji Hyakki Castle leti i na znatno slabijim mašinama od preporučene.

Mini-mapa je uvek vidljiva u uglu ekrana, a ukoliko vam je potreban bolji pregled sprata na kom se nalazite, prvo morate da pritisnete taster za otvaranje ekrana sa opcijama, a zatim da skrolujete do željene strane sa mapom, što ume da bude prilično naporno. Tema koja je očigledno lajtmotiv ovog meseca nije zaobišla ni ovu igru, pa su pojedini zvučni efekti u Hyakki Castleu deset put glasniji od ostatka zvučne podloge. Osim uvoda, muzike uopšte nema, pa ste osuđeni na iritirajuće tonove beskrajnog kapanja vode.

Teško je oceniti prvenac Asakuse: na jednom tasu vage imamo uprošćeni gameplay, slabu grafiku, nerazvijenu priču i iritirajući interfejs, a na drugom privlačan vizuelni identitet, kašičicu inovacije, solidnu dužinu i nisku cenu. Na vama je da odlučite da li je Hyakki Castle vredan vašeg vremena i novca. Što se nas tiče, svesni smo toga da zvučimo kao pokvarena ploča, ali je Legend of Grimrock i dalje neprikosnoveni kralj žanra. Autori igre su previše požurili, ali se ipak nadamo nastavku, jer je potrebno samo malo više strpljenja i pažnje da bi stvari došle na svoje mesto.