Da se obraćam publici koja ceni clickbait i odugovlačenje, kritiku novog Battlefronta počeo bih rečima: „Probali smo Star Wars Battlefront II! Kliknite ovde i saznajte da li nam se dopao!” Onda bih vas dodatno gnjavio, navukao da pređete na sledeću stranu i tek na njenom dnu bih vam rekao nešto iole korisno. Za suvisli odgovor morali biste da odskrolujete još dva oglasa za Yuhor kobasice i jedan za pištoljsku municiju, nakon čega bi vam iskočio pop-up za svinjski vrat na popustu. Možda je vaš AdSense rezultat drugačiji, nebitno...

Ali, evo istine nakon samo jednog pasusa besmislenog lupetanja! Star Wars Battlefront II je gori od direktnog prethodnika. Ne mnogo i ne fundamentalno, ali ipak je gori, bez obzira na više modova, više mapa i više svega. Bez obzira čak i na single-player kampanju koje nije bilo u prvom Battlefrontu! Krenuću redom...

U single-player kampanji od celih pet sati statira impresivna gomila junaka iz klasične, „srednje” Star Wars ere (uz kameo pojavu Kyla Rena na samom kraju), ali glavnu ulogu tumači potpuni anonimus, to jest anonimuskinja. Iden Versio, kćer imperijalnog admirala i liderku tročlanog tima komandosa koji je zadao mnogo glavobolja Savezu pobunjenika, zatičemo u zatvoru pobunjeničke krstarice neposredno pred bitku za Endor iz epizode 6. Lukava imperijalna lisica dozvolila je da bude zarobljena kako bi sabotirala pobunjenički kompjuter i obrisala izviđački izveštaj s Endora u kojem stoji da je stanovita Zvezda smrti u njegovoj orbiti operativna. Ipak, nakon smrti imperatora Palpatina i nekih problematičnih poteza u režiji njenog oca, naša junakinja shvata da se celog veka bori na pogrešnoj strani i stupa u službu Saveza pobunjenika. Dalji tok kampanje je potpuno predvidljiv za svakog ko zna sâm da skuva viršle i obari jaja. Osim ovog obrta, kampanja može da ponudi samo dašak nostalgije kroz nivoe na kojima preuzimate ulogu pobunjeničkih legendi kao što su Han, Lando, Leja i Luk, čija ćemo priključenija iz postpalpatinske ere ispratiti u fragmentiranoj formi.

Kampanja ima nekoliko problema. Prvi i najozbiljniji jeste to što nije kompletirana, i to ne u smislu da se završava cliffhangerom, već neke bitne niti priče naprasno prekida i nudi samo kriptičan flash forward, u budućnost u kojoj sudi i smudi Kylo Ren. Drugi problem su glasovi Hana, Leje, Luka i drugih junaka koji su potpuno neuverljivi: Keri Fišer više nije s nama, ali ostatak ekipe je živ i nije gadljiv na pare koje Electronic Arts ima u izobilju. Mogli su makar da prokrstare Youtubeom koji nudi mnogo kvalitetnije impersonatore od ovih koji su na kraju angažovani... Mislim, ovo su junaci čiji su glasovni harmonici svakom od nas žigosani u kori velikog mozga i tu je svaki amaterizam vrlo vidljiv, to jest čujan i nadasve nepoželjan. Treći problem je seksizam. Imperijalni stormtruperi se u velikom procentu slučajeva, u žaru borbe, deru i dovikuju ženskim glasovima. Now, rodna ravnopravnost je sasvim u redu kad se implementira u multiplayer, ali nije kad je veštački forsirana u toj meri da siluje nasleđe „Zvezdanih ratova” i njegov kompletan narativ. U eri imperatora Palpatina nije bilo žena stormtrupera... Čemu takav patetični revizionizam?

Međutim, protivrečnosti - smrotivrečnosti, četiri-pet sati će brzo proći, a nakon toga ćete preći na ono od čega se živi i zbog čega ste pljucnuli 60 evra za igru - multiplayer. U okviru njega postoji pet modova: Galactic Assault, Starfighter Assault, Heroes VS Villains, Strike i Blast. Prva dva su najbolja jer obezbeđuju impresivni taktički krkljanac za 40 (Galactic) i 24 igrača (Starfighter) i nude grandiozan osećaj učestvovanja u bitkama „Star Wars” univerzuma u sve tri epohe. Ovo, nažalost, znači da je prisutna i prequel epoha, s nivoima smeštenim na Naboo na kojima igrate kao battle droid trgovačke federacije, što se ne može izbeći jer je matchmaking automatizovan... Elem, Galactic Assault mape jednu stranu postavljaju u ulogu napadača (koji najčešće eskortuje neko oruđe koje vrši napad), dok druga ekipa brani ciljnu lokaciju. Starfighter Assault predstavlja drastično poboljšanu verziju moda iz prethodne igre (kontrole lovaca i bombardera sada su prva liga) u kojoj svaki meč/mapa imaju pregršt ciljeva i potciljeva i gde je rezultat po pravilu tesan do samog kraja. On mi je bio najinteresantniji i njega sam daleko najviše igrao. Zanimljiv je i Heroes VS Villains koji je kao i poslednja dva, Strike i Blast, pretrpeo najmanje izmena u odnosu na prethodnu igru. Pored multiplayera, u igri postoji i arcade mod, što je u suštini kolekcija borbi s botovima na različitim lokacijama smeštena u različite scenarije, zavisno od toga da li igrate sa svetlom ili tamnom stranom. Arcade modove možete igrati i u co-op modu s drugim igračima, pa i protiv njih.

Element koji prati sve aspekte igre uz najveće posledice po multiplayer jeste igračka progresija koju ostvarujete kartama koje dobijate putem loot boxova, koje pak kupujete in-game valutom ili za pravi novac (kojim kupujete kristale). Istini za volju, u trenutku pisanja ovog teksta kupovina loot sanduka za pravi novac obustavljena je do daljnjeg usled oružanog ustanka igračke zajednice, ali pošto iz EA nisu dali decidiran odgovor u pogledu njene budućnosti, nemoguće je doneti definitivan sud o ovom problemu, pardon, fičru igre. Po rečima predstavnika kompanije: „The ability to purchase crystals in-game will become available at a later date, only after we’ve made changes to the game. We’ll share more details as we work through this”. U prevodu: „Mi ipak planiramo da vam naplaćujemo progres, ali sačekaćemo da se smirite pre nego što ponovo ponudimo robu za keš”. EA (takođe) tvrdi da je ceo sistem plaćanja za loot smišljen da bi se eliminisala potreba za kupovinom sezonske propusnice (season pass) i da će prihod od boxova ići u razvoj besplatnih mini-ekspanzija i novih multiplayer mapa. Ovom logikom rafalno kače i igrače koje season pass uopšte ne interesuje i čiju nabavku nisu ni planirali.

Osnovni problem ovako zamišljenog sistema igračke progresije jeste to što igra sedi na dve nespojive stolice i pokušava da naslov koji se prodaje po premijum ceni konfiguriše po pravilima free2play igre, to jest da uzme pare NAKON što je uzela pare. Ne može i Banta i krediti, dragi EA, ne možete da imate tortu i da je istovremeno pojedete. Derivirani, možda i ozbiljniji problem je činjenica da je loot nasumičan, što znači da je i progresija po klasama i oružanim sistemima takođe nasumična, što je sumanuto iz mnogo razloga. Ovo, između ostalog, igru čini potpuno nepodesnom za bilo kakve organizovane e-sports manifestacije.

Vratimo se na suštinu karata za nadogradnju, čije sam objašnjenje ostao dužan. Svaka klasa, heroj, lovac ili bombarder, zapravo bilo koji entitet kojim možete da upravljate u igri, ima tri slota za starcardse. Neke od karata nude pasivni borbeni bonus, neke aktivni, neke delimično do potpuno menjaju način na koji klasa/entitet funkcionišu. Klasa heavy pešadinca, recimo, po defaultu nema borbeni bonus protiv vozila, ali ako joj stavite kartu „Ion Torpedo”, postaće prilično efikasan ubica AT-ST i drugih vozila... Sve karte su klasirane od common do epskih i mogu da se nadograđuju utroškom resursa koji se takođe dobija iz loot boxova. Iz dotičnih kutija ćete dobijati i kozmetičke predmete, nove vrste salutiranja i pobedničkih poza, kao i kredite za pazar dodatnih kutija i resurse za crafting. Ceo sistem je komplikovan i nasumičan, što je njegova osnovna mana. Usled svega ovoga, Star Wars Battlefront II je igra kao stvorena za opsesivno kompulzivne kompletitore: takvi igrači će iz igre crpeti beskrajno zadovoljstvo ispunjavajući uslove za nekoliko stotina mini-ačivmenata (s robnim nagradama) koje igra nudi.

Call of Duty: WWII i Star Wars: Battlefront II dele isti DNK, s tim što su negativne mutacije manje izražene kod Activisionovog pulena. Ipak, zaključak je da ni Activision ni EA nisu ozbiljno shvatili duh vremena. Nisu ukapirali ni fenomen kao što je PUBG niti planetarnu pomamu za Battle Royale pucačinama, što će ih u naredne dve godine, dok ne skapiraju da moraju da ponude svoje alternative, ujedati za guzicu. Insistiranje na retardiranim loot boxovima, multiplayer modovima koji se nisu menjali više od deset godina i freemium momentima u igrama koje se prodaju za 60 evra jeste stav koji liči na onaj koji je imao Gojko Sisa iz filma „Munje”. Ako mislite da su svi oko vas glupi i s visine gledate čak i na ljude koji vam donose lovu, završićete kao prezreni dambo, nadmeni dupeglavac koji uvek sve shvati poslednji.