Kao neko ko dan-danas veruje da je Final Fantasy VII najbolja igra svih vremena, a ni FF VI, VIII i IX ne zaostaju daleko za njom, moram priznati da recenziji remasterizovane dvanaestice pristupam krajnje subjektivno. S jedne strane su napadi nostalgije i toplota oko srca na svakom koraku, a s druge (ne)pravedni skepticizam prema svemu što je promenjeno u sistemu koji čini srž igre...

Final Fantasy XII prvi put se na tržištu pojavio 2006. godine, međutim, sada je objavljena remasterizovana verzija za PS4 i, ukratko rečeno, ona po mnogo čemu obara s nogu.

Detaljno prepričavati priču bilo koje FF igre bilo bi besmisleno, budući da je ona uvek slojevita, isprepletana, prepuna obrta i poetike i, ukratko rečeno, dvanaestica tu ne zaostaje, bar kad je reč o svetu u kojem se ona dešava. Tu su osvojeno kraljevstvo, dvorske intrige, pobunjenici... pravi high fantasy setting sa svime što uz to ide. Najsvetliju tačku, opet sasvim u duhu serijala, čine likovi: zanimljivi, na momente potresni, na momente komični, sa svojim pozadinskim pričama i budućnošću koja se polako odmotava, a kompletan sistem gameplaya u potpunosti je podređen njima. Naime, svaki od tih likova ima poseban licence board, tablu veština koju birate određujući time klasu lika, a zatim i proširujete kupovinom dodatnih polja (dodatni HP, mogućnost nošenja određenog oružja ili oklopa, specijalne veštine...). Svaki novi kvadratić otvara nekoliko susednih, a ubijanjem neprijatelja sakupljate poene za njihovu kupovinu. Ovde valja napomenuti da su u originalnoj igri svi likovi imali istu tablu, međutim, ovde morate izabrati klasu, a veštine se onda usklađuju s tim izborom, s tim što kasnije možete da izaberete i drugu tablu i tako kreirate i hibridne klase. Broj mogućnosti koje ovaj sistem pruža je ogroman i neverovatno zabavan, međutim, glavnu stvar u igri čini jedan drugi sistem: gambiti. Oni su osmišljeni tako da vam olakšaju borbu, budući da vodite uglavnom družinu s tri lika, a sve se odvija u realnom vremenu. Putem gambita likovima unapred određujete ponašanje u borbi: koje će radnje izvršavati, kojim redosledom, šta ima prioritet, kao i uslove za izvršenje tih radnji. Na primer, lik može da ima prvo zadato da udara neprijatelja koji je meta vođe družine, ali ako neko od članova padne na ispod 50 odsto HP-a, prioritet mu je da ga izleči. Gambita s vremenom dobijate sve više i na ovaj način možete napraviti veoma, veoma kompleksan sistem koji gotovo podseća na programiranje AI rutine za ponašanje u određenim situacijama i, ako ga dobro osmislite, u praksi neverovatno dobro funkcioniše. Posle nekog vremena družina će postati savršeno sposobna da se brine sama o sebi: napada prvo najslabijeg protivnika, složno dovršava istu metu, leči se, uklanja negativne statuse, iskorišćava slabosti neprijatelja i tako dalje, kao prava ratna mašina, međutim, propusti se ne opraštaju i isto tako lako možete da se nađete u situaciji kao da vodite gomilu neposlušne dečurlije koja nikako da se slože. Koliko god sve to možda zvučalo suvoparno i naporno, takav gameplay je brz, veoma zabavan i funkcionalan, a i neverovatno fleksibilan, mada je sigurno da će neke ovaj „programerski” pristup i odbiti od igre. Još jedna novina koja se savršeno uklapa u ceo taj sistem jeste i mogućnost ubrzavanja igre, dvostruko ili četvorostruko, kako biste kroz neke delove bukvalno proleteli. Ukoliko ste dobro podesili gambite, likovi će sprintati po ekranu, za nekoliko sekundi iseckati svaku grupu protivnika, potom opet juriti, pa opet seckati, sve to nalik nekom ubrzanom video-snimku.

Sve je to sjajno, ali zašto sam upravo najveći deo teksta posvetila borbenom sistemu umesto priči igre koja je poslovično najjača strana FF naslova? Kao što smo pomenuli, svet igre i likovi su fantastično osmišljeni, međutim tu stižemo i do problematičnih stvari. Naime, FF XII je nastao u pomalo nesrećno doba za Square: Hironobu Sakaguči, tvorac FF-a, napustio je kompaniju, a Jasumi Macuno, autor igara kao što su FF Tactics i Vagrant Story, radio je na FF XII donekle, a zatim je i on napustio tim. Igra je završena bez njega, ali se u mnogim delovima osećaju slabosti: priča počinje sjajno, ali se često, pogotovo u drugoj polovini igre, rasipa u dosadnjikave političke razgovore, neubedljive momente i slično. Osetno je da je tim imao problema pri izradi igre i, nažalost, tu je najviše propatila priča koja ima primetne uspone i padove. Nije to ništa drastično, glavna fabula je i dalje veoma zanimljiva, dijalozi majstorski napisani i sve u svemu ne kvari ugođaj, međutim jednostavno to nije onaj maestralni nivo na koji smo navikli kod FF igara.

To ipak ne čini Final Fantasy XII manje zabavnom i po mnogo čemu fascinantnom igrom. Iako i ovde (kao uostalom u svakom JRPG-u) ima mnogo grindinga, zahvaljujući opisanom sistemu gambita, to ćete osećati više kao relaksaciju nego kao obavezu ili posao - štaviše, uz standardno fenomenalni soundtrack (melodije su ponovo snimljene za PS4), gotovo kao neku vrstu meditacije. Zavalite se u stolici, uživate u prelepim krajolicima, lupkate nogom u ritmu i posmatrate svoju dobro nauljenu ratnu mašinu kako secka sve pred sobom. Čop-čop. Tra-la-la. Čop-čop. Tra-la-la. Kao programer kad napiše neku savršenu skriptu i posmatra njeno izvršavanje: zadovoljstvo je gotovo opipljivo.

Uprkos svim problemima koje je imao pri razvoju, finalni Final Fantasy XII je fantastična igra: neizmerno zabavna, zarazna, lepa, opuštajuća i donosi pravo, istinsko uživanje. Da je izašla izvan FF serijala, gotovo bih se usudila da je nazovem savršenom. Međutim, priče ranijih FF igara, od šestice pa nadalje, navikle su nas da očekujemo nešto nadrealno dobro. Priča u FF XII to jednostavno nije.