Obogatio se trgovinom svinjama s Austrijom. Kidnapuje pušače pa ih u privatnom lavirintu lovi kao Minotaur. Priželjkuje funkciju ministra napada u nekoj budućoj vladi Republike Srbije.

Mladi bračni par: Where are we from? We are from Latvia!

Ja: Ah, Litvania!

Mladi bračni par: No, no Lithuania, Latvia!

Ja: Ahh, yes, we call it Letonija! I know about Latvia, yea!

Mladi bračni par: Nice! What do you know about it?

Ja: Waffen SS and... erm... Sabonis? No, he was Lithuan...

Mladi bračni par: Ledeni pogled.

Moj jezik, prostodušan i brži od pameti, redovno me dovodi u situacije koje treće lice mora da razminira, a mene objasni i opravda. Možda sam ja kriv što mi je prva asocijacija na Letoniju Waffen SS, a možda su i oni krivi za taj imidž... U svakom slučaju, njih i njihov foto-aparat usmerio sam ka skupštini Srbije uz have a nice day. Još jedna pobeda za domaći turizam!

Brz jezik i sklonost ka šamaranju idiota specijalitet su i Džeremija Klarksona, jedne od nekoliko autentičnih ličnosti koje Ujedinjeno Kraljevstvo na zalasku još uvek ima. U trenutku kad ovom pišem, sve ukazuje na to da je „Top Gear” koji volimo mrtav, mada su čuda uvek moguća.

U jednoj od poslednjih epizoda naš junak je izneo interesantnu tezu o inteligentnim automobilima: šta ako se pametna kola nađu u situaciji da iz saobraćajnih makazica s garantovano smrtnim ishodom kompjuter izračuna dva „izlaza” - naglim skretanjem ulevo ulećete u gomilu dece, a naglim skretanjem desno idete pravo u zid. Da li će kompjuter ubiti vas ili decu? Polovinu marta proveo sam razmišljajući o Sofijinim izborima u koje nas uvodi sveopšte i sumanuto insistiranje na povezivanju i automatizaciji.

Crvić zapitanosti počeo je da rovari na jednoj nevinoj konferenciji za štampu. „Svaki elektronski uređaj s mikrokontrolerom ili složenijim sistemom upravljanja treba da bude povezan sa internetom”, publici se s puno entuzijazma u lice unosi glavešina srednjeg ranga kompanije Cisco i krajičkom oka zapaža zaista grozne face koje pravim u petom redu. Njegov tehnokratski mozak ne može da pojmi kako neko može da bude toliko bezobrazan da predavača gleda u oči i istovremeno prevrće očima, ali profesionalac u njemu nastavlja s propagandom. „Veš-mašina, frižider, automobil, klima-uređaj, sijalice - sve to treba da bude deo mreže svih mreža jer će život tako biti udobniji i lepši.” Njemu koji prodaje rutere i servere biće sigurno lepši. Odlučujem se za pitanje...

„Ali, zašto? Zašto frižider treba da bude povezan s internetom?” Klaus me superiorno pogleda i reče: „Pa da bi kontrolisao stanje namirnica i e-mailom vas obavestio ako ponestane mleka”. „Ali ja mleko kupujem jednom nedeljno u Tempu na Voždovcu, kad navučem 12 litara pasterizovane ’kravice’ 2,8%, koju odmah smestim u špajz. Da li to znači da moj špajz treba da ima IP adresu?” „Sir, you are intentionaly sabotag... Next question please!”

Bežeći od budućnosti u kojoj će i IP adrese imati IP adresu, izlazim iz sale i na leđima osećam poglede. Neki od njih su oštri kao Klausovi, drugi su amorfni novinarski blej, svega nekoliko je radoznalih, a samo jedan se osmehuje. Drznuo sam se da tehno-sveštenika pitam da li je miropomazan, za mene više nema milosti u ovome hramu. U modernom svetu kritički osvrti na tehnološku propagandu ponekad imaju gore posledice nego komentarisanje LGBT aktivizma - očas te proglase za zaostalog, jurodivog luditu koji bi da maljem rastura tkačke mašine. Nema rasprave s dogmom o tehnološkom napretku, bez obzira na to koliko neki pravci tog napretka zvuče debilno.

Da li nekome od vas treba veš-mašina koja tvituje o gaćama i šalje mejl da je završila s pranjem? Automobil koji umesto vas odlučuje o smeru vožnje? Džezva koja inteligentno zaključuje kad se budite i preventivno zagreva vodu za tursku kafu? Kućna vrata koja primaju obaveštenje od pametnog lifta da gazda dolazi, pa se sama otključavaju?

Ilon Mask je pre neki dan izjavio da će budućnost doneti zabranu ručnog upravljanja motornim vozilima te da će svaki auto biti self driving car jer je to mnogo bezbednije. Čemu čuvanje života kad će taj život biti umreženo, sterilno i automatsko sranje? Taj lik mi je bio simpatičan bez obzira na to što se očigledno radi o vanzemaljcu s ko zna kakvim namerama, ali više nije - u Qzminim očima lako se umire.

Ja možda grešim kad kukam o proliferaciji ove konektivne automatike jer u sebi krije snažan potencijal za asimetrično ratovanje. Srbija nikada neće imati više aviona nego neka agresivna supersila, ali ako se globalni obračun malo odloži, a mi se preko noći opametimo i investiramo u sajber ratovanje, imaćemo kakvo-takvo sredstvo odvraćanja. Ako po nama udarite dronovima, mi ćemo hakovati vaše frižidere i isključiti ih dok ste na odmoru da bi vas dočekao smrad pokvarenih ćufti. „Veš-mašina budućnosti, (taj smrad) nikad neće oprati”, rekao bi Davor Gobac, koji je za mene mrtav još od pesme „Hrvatska mora pobjediti”.

U sledećem broju saznajte kako je republička komisija za diversifikaciju redakcija, koja je sugerisala da bi u „Svetu kompjutera” trebalo da angažujemo više predstavnika nacionalnih manjina, makar jednog pripadnika nekavkaske rase i LGBT osobu, reagovala kad smo našeg Jana Čmelika prefarbali crnom bojom i naučili da napućenih usana kaže „Hi, sailor!”.