Auh, kakva ženska...”, pomisli mladac pred kojim je bio noćni provod života; „kakve obline, kako lepo lice, pa kosa, pa ta meka, bela koža, pa taj prijatni glasić, čak i te pop-rokić pesmice koje sluša nisu toliko nepodnošljive. Uh, uh, pa biće ovo noć za pamćenje...” Na njegovu žalost, izlazak će se ubrzo pretvoriti u naročiti krug pakla. Devojka je ta koju ćete čekati na desetetine minuta da se nafraka i došminka u toaletu, sa bezličnom pričom kojom vas gnjavi celo veče, nepodnošljivo površna i nezanimljiva već posle petnaest minuta, i jedna od cura koja počinje da se gubi, zapliće, sapliće i posrće po trotoaru već nakon popijenog jednog pića...

Nekome kome je ovo prvi susret sa trkačkim igrama na kompjuteru, Rivals će verovatno delovati kao zaprepašćujuće impresivna igra. Ostale, koji su probali prethodnih 250 i kusur nastavaka i spin offova, novi Need for Speed neće uspeti da prevari lepom šminkom i milion puta viđenim konceptom i prepakovanim „novinama”, nakon čega sledi sunovrat po pitanju dizajna i, sada već legendarnih, tehničkih svinjarija koje ćemo spomenuti kasnije u tekstu.

Pre nego što igra počne da vas ubija spregom predugih učitavanja ko zna čega i ingeniozno osmišljenog tutorijala, sledi kratki osvrt neverice na okvirnu priču koja treba da pruži smisao svoj toj jurnjavi koja sledi. Elem, ovaj put ste stavljeni u kožu mladića sa, očigledno, kompleksom podvojene ličnosti, koji će se ubiti da vam objasni kako su trkači specijalan, privilegovan deo društva, čijim venama teče čist kerozin i koji ne znaju više za sebe jednom kada osete miris izduvnih gasova iz auspuha. Sve te vratolomije i reckless jurnjava približava ih za jedan korak apsolutnoj vozačkoj Nirvani, koju obični smrtnici jednostavno ne mogu da pojme. A tek policajci, ta braća po volanu i jing za suparnički jang, to je tek poseban soj ljudi koji razumeju da se brzinskim demonima ne može suprotstaviti konvencionalnim sredstvima, već podjednako vratolomnom i opasnom vožnjom pred kojom se stari, nejač, kučići i mačići sklanjaju sa ulica kada ovi prinčevi i kraljevi brzine krenu sa svojim orgijanjima... Jasno je iz aviona da je ciljna publika novog NFS-a superkul MTV omladina koja „sipa i ne misli”, dok će svima ostalima verovatno delovati neverovatno da je neko bio ozbiljan kada je sve ovo smišljao.

Nakon ovoga tek sledi šok za sistem. Predugačka i ničim opravdana učitavanja prazne i mračne garaže sa vozilima (koja traju podjednako dugo kao i učitavanja samog game worlda), prepliću se sa stupidnim (i obaveznim) tutorijalom u kojem vas živcirajući ženski glas vodi kao debila kroz iscepkane video-instrukcije „da se naučite veštinama vožnje”, i to u igri s čijim bi se „ogromnim” brojem tastera izborio i E.T. vanzemaljac, i to sa jednom vezanom rukom. U svemu ostalom, Rivals ne donosi previše novina niti uzbuđenja. Ogromna mapa prošarana raznim eventima (koji su grupisani u predefinisane tiere koje morate kompletirati u jednom cugu, pre povratka u mobilnu policijsku bazu, odnosno odmetničko skrovište) pruža aktivnosti koje će vam pre ili kasnije izaći na nos, uz očekivano apgrejdovanje vašeg voznog parka, akviziciju novih mašina i kupovinu raznih gedžeta i elektronskih sprava za ometanje, usporavanje i slanje protivnika da grli obližnje bankine. Osećaj brzine i vožnje je donekle korektan, uz prilično teška i inertna vozila koja zahtevaju uvežbavanje, naročito prilikom izlaska iz krivina. Retka svetla tačka u celoj stvari je bezbolno implementiran co-op i multiplejer režim koji funkcioniše paralelno sa single player kampanjom (ukoliko ste on-line), i pruža mogućnost nadmetanja sa drugim živim igračima, uz momente koji uspevaju da izmame spontani aplauz (naročito deo u kojem odmetnici povećavaju svoj kreditni skor što dužom vožnjom i obavljanjem zadataka pre povratka u sklonište, dok policajci, s druge strane, mogu lepo da profitiraju i zaplene dotična sredstva, ukoliko uspeju da skembaju pobegulje).

Nažalost, ovo će vrlo brzo biti anulirano plejadom dodatnih kretenluka u dizajnu interfejsa: mapa regiona se ne može skrolovati mišem, tekstualni sadržaj i opcije se nepotrebno skroluju, iako pola ekrana zvrji prazno, a prava poslastica je nemogućnost pauziranja u toku vožnje, bez obzira na to da li želite da nešto proverite na mapi (opravdano), ili hoćete da čačkate po meniju sa opcijama igre (budalasto). Iza toliko hvaljenog easydrive sistema krije se puko odabiranje interesnih tačaka na mapi sveta bez potrebe da dotičnu i sami otvorite, nakon čega sledi dugotrajna vožnja do željene destinacije. Fast travel? Bože sačuvaj, čemu to kada se ovako pruža niz uzbudljivih mogućnosti da naletite na još jednu generičnu poteru ili jurnjavu za checkpointima dok zora ne zarudi...

Grafički sve to izgleda bajno i sjajno, sa lepim koloritom i gomilom detalja (naročito na kolima i unutar njih), uz sumnjivo intenzivno provejavanje raznog lišća, prašine i otpadaka (valjda kako bi se opravdala titula Frostbitea 3 kao true next-gen enginea). Nažalost, ovo povlači za sobom lošu optimizaciju i nezanemarljivu hardversku zahtevnost koja će sa dual-wielding kamama dočekati svaku konfiguraciju od tri ili više godina starosti. Brljotine sa engineom pomenute na početku teksta tiču se apsolutno imbecilnog zaključavanja FPS-a na čarobnih 30 sličica u sekundi (next-gen engine, remember), uz tragikomične efekte ukoliko ovo pokušate da izlečite neoficijelnim sredstvima (podizanje capa na 60 FPS-a prouzrokuje dvostruko brže odvijanje igre, a workaround za ovo konačno donosi stabilnu animaciju kretanja, samo pod uslovom da frejmrejt ne padne na manje vrednosti od pedesetak, nakon čega sledi urnebesan slow motion karambol koji je podjednako neigriv kao i ubrzana varijanta).