Svet je pun opasnosti. Na primer, opasno je skakati iz aviona sa kišobranom umesto padobrana; opasno je napasti lava ako ste naoružani samo čačkalicom (osim ako niste Tarzan); a opasno je i umočiti glavu u senf i proturiti je kroz rešetke kaveza sa tigrovima (neki eksperti kažu da je ovo opasno čak i bez umakanja glave u senf, ali mi to još nismo proverili). No, pre nego što smo igrali ovu dvosatnu point & click avanturu urađenu u Flashu, nismo znali za opasnost koja preti od crvenih traka.

Ni Lili nije znala za tu opasnost. Ona se igrala pored bare, oponašajući žabu, kada joj je pažnju privukla crvena magična traka koju je vetar doneo i zakačio za granu drveta. Taman kada pomognete Lili da se uspentra do trake i posegne za njom, vetar odnosi traku, traka se omotava oko dečaka sa braon kapicom, možda Lilinog brata, i vetar odnosi traku zajedno sa dečakom. Nakon malo plakanja, Lili se daje u poteru za trakom kako bi spasla dečaka. Na samom početku igre pomislili smo da je traka možda metafora za Lilinu dečju radoznalost koja je vuče da istražuje svet oko sebe, ali ta metafora raspala se čim je traka odnela dečaka. Onda nam je pala na pamet drugo poređenje, ali i ono se na kraju pokazalo netačnim. Mnogo toga u igri je ostavljeno neobjašnjeno. Tokom cele igre nije jasno da li je bajkoviti svet igre svet u kome Lili živi, ili svet iz njene mašte, ili kombinacija ta dva. Nije jasno ni da li je crvena traka nekakva metafora ili samo „obična” magična traka. Ni kraj igre ne daje gotovo nikakva objašnjenja već samo donosi dodatna pitanja. Igra se završava cliffhangerom, na prečac, baš u trenutku kada se čini da će razjasniti neke stvari.

Osim što igra skoro da i nema priču, nema ni dijaloge. A kakve su zagonetke? Po tom pitanju igra je bliža Samorostu nego klasičnim avanturama. Nema inventara, a nema ni težih glavolomki: igra je osetno lakša od većine avantura. Mnoge zagonetke svode se na prosto zaobilaženje prepreka i pomeranje predmeta kliktanjem na hotspotove. Rešavaćete i dosta zagonetaka baziranih na manipulaciji mehanizmima, kao i nekoliko sa mešanjem boja. Tokom igre nalazite i magične naočare koje vas prebacuju između sadašnjosti i prošlosti: kada stavite naočare, vidite kako je lokacija izgledala nekoliko decenija ili vekova ranije. Ovo je nagoveštavalo zanimljive zagonetke sa putovanjem kroz vreme, ali taj potencijal nije dovoljno iskorišćen. Većinom ćete se prebacivati između sadašnjosti i prošlosti samo da biste zaobišli prepreke. Na primer, u prošlosti pokušate da uđete u zgradu, ali vrata su zaključana; prebacite se u sadašnjost, gde je zgrada ruševna i više nema vrata da vam blokiraju prolaz.

LLT je donekle zanimljiva, ali kratka i niskokalorična igra bez glave i repa. Šarmantna je, ali jednostavno nije baš tako dobra. Šteta je što bajkovita atmosfera i pozadinske slike koje izgledaju kao nešto iz The Longest Journeya nisu propraćeni zaokruženom i bar malo smislenijom pričom.