Veliki uspeh igara iz studija Frictional Games (Penumbra i Amnesia) logično je pokrenuo lavinu klonova i igara koje pokušavaju na sličan način da zastraše igrača. Nova igra u žanru first person horror „šetnji” bez oružja je Doorways, epizodna avantura čije su prve dve epizode odnedavno dostupne putem Steama.

Igra počinje gotovo bez ikakvog uvoda. Jedino što je igraču poznato jeste da je u ulozi Tomasa Fostera, specijalnog agenta, koji radi na četiri slučaja i u potrazi je za isto toliko masovnih ubica. Zašto i kako ste dospeli na početne lokacije nije objašnjeno, kao ni da li je glavni junak zaista fizički tamo ili je sve to umislio/sanjao/astralno projektovao. Deliće, inače jako tanke priče, otkrivaćete pronalazeći Tomasove beleške razbacane na sve strane. Za naraciju ovih tekstova zadužen je Sem Mouri, inače glas Aleksandera iz Amnesia: Dark Descent. To je ujedno i jedini glumac unajmljen za igru, te da nije bilo njegovog baritona, Doorways bi bila poprilično „mutava” igra.

Kao što dobar horor čini kohezija njegovih elemenata, isto tako ga ruši njihov nesklad. Nažalost, ovaj naslov maestralno promašuje poentu. Priča, najblaže rečeno, nema glavu ni rep, te ni posle odigrane obe epizode nećete imati predstavu šta se zaista desilo. Na početku svake epizode vam je predočen fajl sa opisom osumnjičenog, nakon čega se sve svodi na tumaranje po pustim i dosadnim prostorima, poneku zagonetku i mnogo platformisanja. I zatim potpuni prekid dešavanja i učitavanje sledećeg nivoa. „Zagonetke” se svode na tumaranje okolnim putem, pronalaženje poluge i povratak nazad. Objekti koje treba pokupiti su vrlo očigledno istaknuti, štaviše svetle (!). Inventarski deo je neretko naporan jer igra ima tendenciju da vam skloni predmet iz ruku kada naletite na checkpoint ili skriptovano pomeranje pogleda na neki važan predmet. Posebno su frustrirajuće deonice u šumi jer nakon svakog checkpointa morate ponovo uzimati baklju iz inventara i mahnito trčati između izvora vatre kako biste je ponovo palili jer vatra traje bukvalno nekoliko sekundi.

Pošto ćete vrlo brzo primetiti da u igri ne vreba nikakva opasnost, osim na nekoliko skriptovanih i očiglednih mesta, gubi se dosta od atmosfere i Doorways tada počinje da liči na Mystoliku igru samo bez intelektualnog izazova. Zbog toga propada narativ igre gde su se autori iz petnih žila trudili da objasne kako Tomas „kao da čuje vapaje nesrećnika zarobljenih u zamku” dok se u stvari ništa ne dešava niti čuje. Kada već pominjemo zvuk, vredi pomenuti kako i na ovom polju vlada haos jer je s jedne strane solidna ambijentalna muzika a sa druge efekti katastrofalnog kvaliteta koji kao da su snimani mikrofonom kupljenom na buvljoj pijaci.

Doorways je smandrljana i brljava igra, tura po nadrealnim predelima za koju vam neće biti potrebno više od dva sata da je kompletirate. Poslednje dve epizode koje bi trebalo da spoje ovu literarnu papazjaniju u nešto konkretno se neće pojaviti pre januara, do kada će igra uveliko pasti u zaborav.