Paja Patak:1, Miki Maus:0. Ovako bismo najlakše mogli da opišemo rimejkove klasičnih konzolnih naslova čiji su se datumi izlaska poklopili nekako u isto vreme (Duck Tales Remastered opisasmo prošlog meseca). Originalni Castle of Illusion Starring Mickey Mouse iz davne 1990. godine, prvobitno za Sega Megadrive, bio je viđenija 16-bitna platformska igra koja je za glavnog junaka imala prepoznatljivog Diznijevog mišonju. Izradi rimejka koji je u velikoj meri ispoštovao original pristupilo je australijsko odeljenje Sege, i, iako je posao odrađen korektno, ostaje utisak da nešto tu debelo nedostaje.

Miki i Mini su bezbrižno piknikovali na obližnjem proplanku, kada su, iznenada, namrčeni oblaci doneli sa sobom zlu vešticu Mizrabel. Zlica, ljubomorna na Mininu lepotu (...) dotičnu ubacuje u magičnu sferu i odvodi u svoj zlokobni zamak, planirajući da je iskoristi u mračnom ritualu podmlađivanja. „Oh, konačno... ovaj, trebalo bi... trebalo bi da je spasem!” uzviknu Miki, i krenu put mračnog zdanja u dubini šume. Ono što sledi predstavlja vernu rekreaciju originalnog uzora, pretočenu u treću dimenziju sa likovima koji se kreću u jednoj ravni, uz manja odstupanja od ove forme.

Zamak iz naslova igre Miki će koristiti kao hab iz kojeg su dostupni ostali nivoi, i mesto gde možete pregledati prilično mršave dodatne sadržaje. Svaki od sedam svetova u kojima ćete loviti raznobojne kristale (kako biste oformili dugu koja će premostiti put do kule u kojoj je Mini zatočena), linearno se otključava određenim brojem kristala pokupljenim do tada. Iako su svetovi po svojoj strukturi vrlo slični (kao i u slučaju Duck Talesa), najveći kvalitet Castle of Illusiona ogleda se u njihovoj grafičkoj raznovrsnosti i prepoznatljivom identitetu, koji nije u tolikoj meri bio dobro dočaran u pomenutom rivalu. Šuma, zemlja slatkiša i zemlja igračaka, biblioteka, srednjovekovni i ostali nivoi puni su fino odrađenih i animiranih pozadinskih detalja, i uvek su (osim u jednom slučaju) identično strukturirani (dva nivoa, plus jedan za boss fajt). Glavonje na krajevima svakog od poglavlja su lepo i originalno osmišljene, i načine za njihovu eliminaciju nije previše teško provaliti, niti će vam biti uskraćena prilika da na vreme registrujete njihove napade.

Ono gde Mikijeve avanture ozbiljno posustaju i gube trku sa konkurencijom tiče se šokantno kratkog trajanja cele stvari (sat i po do dva za kompletiranje), za šta je dodatno obilaženje nivoa radi trkanja sa vremenom i sakupljanja svih kristala i bonus predmeta slaba uteha. Pod ruku sa ovim ide i utisak da su svetovi, iako vizuelno različiti, nekako previše „klot” i isprazno odrađeni, bez nekih naročito memorabilnih momenata koji bi se podvukli pod kožu. Kontrole su jednostavne, i svode se na prosto kretanje, skok i ispaljivanje tekuće municije, u zavisnosti od nivoa. Nezgodaciju predstavlja Mikijevo previše razigrano kretanje, što dovodi do živcirajućih nepreciznosti prilikom pojedinih zahtevnijih zahvata. Problem je i relativno oštar zaokret u težini izazova u finalu igre, jer ćete sve do tada (poslednji svet i finalni fajt sa Mizrabel), kroz igru prolaziti praktično vezanih ruku. Oko „bonus” sadržaja bolje da se nisu uopšte cimali, jer su predstavljeni neočekivano ružnom galerijom raznih portreta koji će se progresivno otključavati, kao i različitim kostimima za Mikija. I to je to. Nema dodatnih režima igranja, nema drugih likova, nema propratnog materijala i artworka, niti inserata iz animiranih filmova, ničega sporednog što bi vas nateralo da se Zamku iluzija vratite jednom kada ga budete prešli.

Ni u prezentacionom smislu stvari ne blistaju, i pojedini elementi deluju nedopustivo nedovršeno i polovično odrađeno (animacije protivnika su krute i jednostavne, nakon eliminacije grubo nestaju u demode oblačićima dima i drugo). Grafičke opcije su mršave (što je uobičajeno za multiplatformske igre ovakvog tipa), ali ćete morati sami da nađete workaround kako bi otključali FPS limit koji je zaključan na neudobnih ~30 (da, da, nije ništa strašno, but still!). Profesionalno odrađena muzika je u prepoznatljivom, zašećerenom Dizni stilu, a atmosferi u ovom smislu pomaže i nenametljivi narator koji celoj stvari dodatno daje glazuru fast-food bajke.

Osim ako izuzmemo gronzičavu poteru za baš svakim kristalom i skrivenim predmetom po nivou (što iziskuje solidnu koordinaciju pokreta i višestruko odskakivanje od glava protivnika), Castle of Illusion je fina i nenametljiva zabava, očigledno uperena ka mlađim igračkim populacijama. Na nesreću autora, izbacivanje igre u vreme kada scenom pali i žari novi Rayman, i kada konkurentni patak pruža mnogo više šarma i izazova po jedinici prostora, sigurno će uticati na to da mišonjine avanture ne zadobiju pažnju koja im pripada.