Da li je u pitanju kvalitet udahnutog kiseonika ili predugo gledanje u polarnu svetlost, fakat je da nam sa ledenog Severa često dolaze natprosečno zabavne i kvalitetne igre. Celokupna Hitman saga, Freedom Figthersi i prvi Kane and Lynch (da, Kane and Lynch) iz danskog IO-a, i Enclave, Darkness i Hronike Ridikove iz švedskog Starbreezea odisali su nekim posebnim šmekom koji je lako lepio igrače za monitore. Iz ovog potonjeg razvojnog tima stiže nam Brothers: A Tale of Two Sons, nestandardna logičko-platformska avantura prvobitno planirana kao Xboxov „Summer of Arcade” entry, ali je brzinski osvanula i za ostale platforme.

Priča je smeštena u neimenovano fantazijsko kraljevstvo, i prati dva brata kojih je zadesila tragedija nedavnog gubitka majke. Onog trenutka kada oca obori neidentifikovana slabost, seoski doktor objašnjava zabrinutim sinovima da se spasonosni lek može naći samo preko sedam gora i sedam mora, u krošnji ogromnog Drveta života na kraju sveta. Ne časeći časa, braća kreću u kooperativnu potragu za lekovitim sastojkom, usput prolazeći kroz oblasti i srećući likove koji po svim parametrima pripadaju klasičnom bajkovitom miljeu, kao izašlom iz pera Hansa Kristijana Andersena (koji je, gle čuda tog, takođe Danac).

Imperativ pomenutog zapleta (dvostruko naglašen i u samom nazivu igre) nalaže da se Brothers jednostavno mora igrati udvoje, bez obzira na to da li imate kompanjona koji će se s vama gurati na tastaturi ili ne. U slučaju da igrate solo, nećete moći da se pouzdate u eventualno kompjuterski vođenje drugog lika, već sa oba brata upravljate istovremeno (što može biti i dobra gimnastika za mozak, zbog potrebe za usaglašenom koordinacijom njihovih pokreta). Naglašenost ovog segmenta igre ne polazi samo od opravdanja u samoj priči, već i kroz elemente gameplaya: stariji brat je fizički jači i mlađem asistira na različite načine (postavljanjem šaka za „lopovsko” pentranje na visoke zidove i stene, pomaganjem prilikom prelaska dubljih vodenih površina pošto mališan ne zna da pliva i slično), dok mlađi koristi svoju sitniju konstituciju za neke druge radnje (provlačenje kroz rešetke kako bi dohvatio nešto s druge strane, na primer). Uočljivo je i odsustvo bilo kakvih indikatora, elemenata interfejsa, inventara, linija zdravlja, pokazivača pravaca i drugih smetala na ekranu.

Atmosfera, osećaj i celokupan setni „vajb” koji zrači iz Brothersa najbolje se može sumirati parafrazom poznate izreke da nije bitno odredište, već ono što se dešava usput. Igra u svakom trenutku potencira ovo kako kroz živopisne i lepo osmišljene krajolike, tako i kroz različite susrete sa nekoliko sporednih likova. Šumski predeli, planinski venci, trolski rudnici, zamkovi džinova i bojna polja posejana njihovim truplima, zavejane oblasti i sleđeni grad kojim tumara nevidljivo čudovište izvrsno su projektovani, prebogati detaljima i vešto kadrirani kako bi vam stalno izmamljivali uzdahe (na velikom broju mesta su posejane i klupe sa kojih možete na miru uživati u pogledu). Način na koji se oblasti, naizgled, neprekidno strimuju pred igračem stvara iluziju da je igra u stvari jedan veliki, kontinualni svet, bez obzira na to što je na nekoliko mesta ispresecana loading ekranima. Dodatak specifičnoj atmosferi je i odsustvo bilo kakvog govora i verbalne interakcije sa NPC-ovima i između braće (svi likovi mrmljaju nedefinisanim jezikom), tako da ćete ono malo tragova i uputstava morati da prokljuvite kroz njihovu gestikulaciju rukama ili u skladu sa kontekstom okruženja (takođe, evidentan je i izostanak dodatnih objašnjenja, ekspozicije, naratora i drugih suvišnih momenata).

Po ovako interesantnom svetu koji je prava milina istraživati, posejani su mnogobrojni mehanizmi, zamke, ili drugi tipovi zagonetki koji, po pravilu, zahtevaju učešće oba brata radi uspešnog rešavanja. Dotični problemi nisu teški za rešavanje, i brzo i lako se uočavaju neophodni postupci za njihovo savlađivanje (gotovo se oseća da je namera autora bila da se igra što kontinualnije odvija, bez nepotrebnih stajanja i većeg razmišljanja). Sami zadaci su maštoviti i kreativni, ponekad podrazumevaju velike pokretne objekte i mehanizme koji su lepo uglavljeni u okruženje, dok neki odskaču svojom „kreativnošću” (ceo deo na bojnom polju prekrivenom leševima, i krvavom ritualu koji će uslediti, morbidno je zanimljiv).

Zamerki nema puno, i zapravo samo jedna suštinska je u oštroj disproporciji sa projektovanim nesmetanim odmotavanjem radnje (i odnosi se na ubitačnu sporost pojedinih mehanizama i liftova koje aktivirate sa oba brata). Druge dve tiču se kratkoće cele stvari (što objektivno i ne kvari utisak suviše, jer je cela igra i dizajnirana kao manja, kompaktna celina), kao i relativne jednostavnosti „izazova” koji se postavljaju pred vama (opet, razumljivo zbog čega).

Poseban osvrt zaslužuje achievement sistem, koji je u većini drugih igara tu da vas natera na nadmetanje sa samim sobom, ali ovde dolazi sa jednim neočekivanim twistom. Elem, svako malo naletaćete na sporedne likove ili predmete nad kojim je moguća određena operacija, ali i koje možete u potpunosti prevideti ili ignorisati na svom putu, bez ikakvih penala ili konkretnih nagrada za njihovo izvršavanje (osim moralne satisfakcije da ste nekome pomogli, odnosno napakostili). Nekoliko ovih malih vinjeta i akcija su obavezne kako biste napredovali u priči, ali dosta ih je opcionog karaktera i tu su da zagolicaju maštu i nateraju na dodatno igranje sa okruženjem, a sve u skladu sa dizajnom i karakterom cele igre.

Šta lepše na koncu možemo reći za ovo unikatno iskustvo, nego da igru krasi i jasna i veoma važna pouka, koja će igranje činiti uzaludnim ako je ne budete bili svesni na kraju priče, i koja glasi: „Bros before h...”