Italijanski filmski radnici oduvek su bili poznati po sopstvenom, iščašenom tumačenju popularnih trendova koji su stizali s druge strane Atlantskog okeana. Špageti vesterni sa jedne i horde neodoljivo bolesnih i uvrnutih horor filmova sa druge strane, oduševljavali su generacije fanova koji su ih zauzvrat učinili besmrtnim u analima kinematografije. Nalik tome, autorski tim pod nazivom Mad Orange (italijanski’, jel), odlučio je da svoju fasciniranost noir kulturom pretoči u formu point & click avanture, „obogaćujući” je elementima koje biste retko našli na bilo kom drugom mestu.

Njujork u vreme Velike krize, kiša, magla i ledeni vetrovi na dokovima, sumnjive i mračne uličice i sokaci, zadimljeni bircuzi i poslednje ture pića, džez muzika, pritajeni rasizam, spletke, misterija, i obavezno ubistvo oko kojeg se vrti radnja igre očekivana su pozornica za nešto što nosi noir i u samom imenu. Igrač je u ulozi propalog detektiva (i, naravno, bivšeg policajca) Džeka Del Nera, kome je trenutno vrhunac profesionalnog angažovanja uhođenje razmaženih tatinih ćerkica, naivno željnih prečice do Holivuda po sumnjivim hotelima, i u društvu još sumnjivijih matorih njuški.

Nakon jednog ovakvog posla, Džek u svojoj kancelariji prima poziv od bivšeg partnera iz policije, koji mu ugovara sastanak na napuštenim gradskim dokovima. Ono što sledi može da se pretpostavi iz aviona: kolega je ubijen, Džek i ubica imaće kraći i bolni susret, a policijske sirene stižu u pravi čas da zateknu našeg junaka samog kraj sveže upokojene žrtve. Pored toga što će morati da spere ljagu sa svog imena, pred Džeka će se polako odmotavati klupko intrige i tajni oko devojčice koja je bila pod zaštitom pokojnog ex-partnera, i njenog učešća u planovima misterioznih igrača iz senke. Ovde na scenu nastupa pomenuto italijansko obogaćivanje radnje bizarnim elementima priče, i odnosi se na upliv neočekivanih natprirodnih momenata tokom igranja, kao i mračnih biblijskih motiva i drugih sektaških aktivnosti koje ćete pokušati da osujetite do kraja cele drame.

Nažalost, u svakom drugom pogledu, Face Noir predstavlja ubitačno generično i ustajalo point & click iskustvo koje ste do sada sigurno videli bezbroj puta, i to svakako urađeno bolje. Naoko zanimljiva priča davi se u moru nezanimljivih dijaloga s nepodnošljivo dosadnim likovima, uz nekoliko momenata koji se kose sa zdravim razumom kada je u pitanju razgovor između dve svesne ljudske osobe („rasprava” sa policijskim inspektorom nakon Džekovog hapšenja najbolji je primer za ovo, ili je to možda, ipak, natezanje sa kineskim taksistom koji odbija da radi svoj posao). Tokom igranja ćete rešavati i manje ili više zahtevne logičke zadatke (uz veselo skip dugme, da se dečica ne muče previše), ali i oni pate od kabastog mehanizma koji zahteva nepotrebne akrobacije mišem (prilikom povlačenja, guranja, okretanja ili pomeranja interaktivnih delova). Jedan od elemenata igranja su i povremene flashback sekvence i igranje iz perspektive drugih likova, ali ni to ne donosi ništa preterano originalno za astal. Poseban spektakl nastaje kada budete svesni da pojedine logične radnje (kao što je, na primer, korišćenje kalauza na zaključanoj rešetki) neće biti moguće odraditi dok vam igra sama to ne dozvoli, vođena internim napretkom u priči (propust nedopustiv za avanture, i razlog za dvocifreno srozavanje konačne ocene).

Jedini dašak svežine odnosi se na prilično originalni sistem pravilnog uparivanja različitih do tada prikupljenih inputa (saznanja o različitim stvarima koje je potrebno pokupiti iz okruženja), koje je tada potrebno iskoristiti u dijalozima kako biste privoleli sagovornika na željene postupke. Dotični sistem vremenom se usložnjava prisustvom većeg broja pomenutih inputa, pa pravilno uočavanje onih pravih iziskuje solidne deduktičke veštine i uspešno razdvajanje bitnog od nebitnog.

Manipulacija inventarom je zadovoljavajuća (autori su, u retkim trenucima lucidnosti, shvatili da je fensi 3D inventar previše kabast, pa je moguće prebacivanje na standardni, dvodimenzionalni). Tasterom ’F1’ možete obeležavati hot-spotove po ekranu, dok će Džek većinu vremena imati smaračku potrebu da se fizički dogega do elementa na ekranu koji želite da inspektujete, umesto da ga prokomentariše sa daljine. Iako se sumorna i jednolična grafika može donekle opravdati samim karakterom igre, nemušto animirani likovi (naročito tokom dijaloga) izazivaju bol u stomaku (posebno ako ste se „naigrali” ovakvih mediokritetskih avantura). Ovome dodatno odmaže nepostojanje wide screen podrške i ograničenje na bednu 1024 x 768 rezoluciju, što opet može da se protumači kao doprinos atmosferi, mada ipak više svedoči o amaterizmu autora. Glasovna gluma je iznenađujuće pristojno odrađena (ako se zanemari nepodnošljivo insistiranje na nekim rasnim stereotipovima), mada nema šanse da ne počnete da osećate bol u predelu slepoočnice svaki put kada Džek uzvikne svoju omiljenu italijansku uzrečicu. Napadni „sešni” džez kompozicija u igri bi mogli malo da smanje doživljaj, ali su u skladu sa tematikom igre (i mogu se bezbolno stišati na ekranu sa opcijama).

Nesumnjivo je da su Face Noir napravili istinski zaljubljenici u pomenuti detektivski žanr (o čemu svedoče i mnogobrojne reference i omaži popularnim noir filmovima), ali je nivo osrednjosti sa kojim su prišli izradi igre jednostavno previše puta viđen u današnje vreme. Dotični, međutim, ne čase časa, već uveliko spremaju i nastavak priče: Face Noir 2 odvijaće se u sunčanom Damasku (izgleda da je Kazablanka bila isuviše mala za dva propala Amerikanca), čija će egzotika, nadamo se, doneti preko potrebnu živost po pitanju lokacija i likova, uz neophodna zatezanja na planu mehanike igranja.