Poljski Techland i njihovi Deep Silver overlordi potpuno bukvalno su shvatili poslovicu „If it’s not broken, don’t fix it”, stvorivši stand-alone nastavak igre koji je isti kao i prethodna igra. Kada kažemo isti, ne mislimo na „isti” kao pojam izrečen s masivnim vazdušnim navodnicima i namigivanjem, nego istovetno-isti! Dead Island: Riptide ima iste junake, isti zaplet, istu dužinu, dešava se na istim mestima po kojima bauljaju isti protivnici... Ostrvo na kome je izbila zombi apokalipsa je, izuzev drugačijeg imena (Palanai vs Banoi iz Dead Islanda), takođe suštinski isto: podeljeno je na dva dela, džunglu i gradić, koji su takođe odvojeni podzemnim tunelima. Hell, čak je i trenutak u kome vršite tranziciju između ruralnog i urbanog isti: promenu ambijenta izvodite negde na polovini kampanje, bauljajući po podzemnim hodnicima i seckajući zombije u okruženju treperavog, crkavajućeg električnog svetla. Ovako predstavljeno sve zvuči veoma glupo, ali su autori igre napravili koliko-toliko smislen uvod koji povezuje kraj prethodne i početak nove igre.

Za ovaj „self copycat” pristup postoji vrlo jednostavno objašnjenje: Dead Island je komercijalno uspeo preko najluđih očekivanja. Pre-release hype je inicijalno zapaljen jednim od najmoćnijih trejlera/tizera u novijoj istoriji (bit.ly/fOqmXg - obavezno pogledajte ako niste imali prilike), koji je uspešno „"setovao ton” za jednu od igara koja je, for better or worse, obeležila 2011. godinu. Zombiji vole mozgove, ljudi vole da ubijaju zombije, dizajneri, programeri i izdavači vole novac i tropska ostrva u igri i van nje, zašto bi tu išta trebalo da se menja?

Ako kojim slučajem niste igrali Dead Island, evo kraćeg sinopsisa. Igra je koncipirana kao akcioni RPG u prvom licu, projektovan u poluotvorenoj formi i iseckan na pojedinačna poglavlja od kojih je svako vezano za deo ostrva. Taj deo postaje novo quest čvorište kada ga grupa preživelih konvertuje u privremenu bazu tokom bežanije od invazije živih mrtvaca. Početni osećaj slobode koji donosi spektakularna priroda u igri je, realno gledano, iluzija: terenske celine bazirane su na širokim stazama koje omogućavaju kretanje od jedne do druge bitne tačke (od plaže do obližnjeg sela, na primer), ali koje nevidljivim zidovima i zaključanim vratima sprečavaju potpuno slobodno istraživanje koje postoji u igrama kao što je Skyrim. U igri ima i širih zona nalik na plovni put koji preseca i prošpartava centralni deo ostrva, ali se navigacija i ovde u najvećoj meri svodi na „putanjice”, što do posebnog izražaja dolazi kada se konačno dokopate gradića Henderson i njegovog uličnog lavirinta.

Iako je 90 odsto sadržaja isto ili vrlo slično, igra ima taman toliko novina da se novinski članak o njoj ne bi sveo na improvizacije i onomatopeju mukanja krave. Peti član ekipe imunih na zombi zarazu i lik sa kojim smo odigrali Riptide je Džon Morgan, bivši pripadnik oružanih snaga Australije; njegova specijalnost je pesničenje bokserima i ručnim sečivima-nazuvcima u stilu Fredija Krugera, a „"signature ability” zaletanje i skok-udarac koji zombije šalje na patos. Lik je zanimljiv u smislu da mu je, za razliku od mutavih kompanjona, dodeljeno nekoliko rečenica kojima komentariše različite situacije tokom kampanje. Naravno, to je i dalje svetlosnim godinama daleko od realnog „personalitija”, ali je korak u dobrom smeru za Dead Island franšizu čija dosadašnja isplativost ne ostavlja zrnce sumnje u eventualni treći nastavak.

Dead Island: Riptide možemo pohvaliti za fer odnos prema sopstvenoj priči i, posledično, igračima koji su je inhalirali. Blizu kraja igre saznaćete pozadinu kompletnog incidenta, a osim minornog cliffhangera na kraju koji je, zapravo, omaž poslednjim sekundama filma „Dawn of the Dead” Zek Snajdera iz 2004. godine, nećete upasti u rupu lore nejasnoće. Filmu koji je popularizovao brze zombije možemo samo da pozdravimo dizanjem šešira i davanjem ocene koja je, objektivno, viša od zaslužene.