Platformske igre proživaljavaju novu mladost, na veliku sreću ljubitelja žanra. Rudimentarna postavka „naskoči na pečurku” odavno je evoluirala zahvaljujući kreativnosti nezavisnih razvojnih timova, koji su, poigravajući se osnovnim konceptom, unosili nove, originalne i sveže ideje u jedan od najstarijih žanrova. Najnoviji primer za to je Rochard, akciono-logička platforma razvojnog tima Recoil Games.

Generičkom SF zapletu o rudaru iz naslova, koji igrom slučaja otkriva korporativnu zaveru, može se progledati zbog prste zbog izvrsne atmosfere spejs opere i neodoljive neozbiljnosti kakva nije viđena još od serijala No One Lives Forever. Iako ne možemo reći da će vas igra oboriti s nogu svojom originalnošću (poput fenomenalnog Braida, npr.), Rochard je odlično upakovana mešavina akcije i prostorno-logičkih problema. Osnovna alatka našeg superheroja je G-lifter (antigravity gun, narodski rečeno), koji omogućava fizičku manipulaciju objektima radi pronalaženja izlaza sa nivoa, ali može poslužiti i kao ofanzivno ili defanzivno oružje. Kada se tome doda i činjenica da možete uticati na gravitaciju smanjujući je po želji i time povećavajući visinu skoka (igra čak ima i svojevrsni rocket jump, koji će izmamiti osmehe svim fanovima Quakea), dobija se odlično okruženje, koje je razvojni tim iskoristio do maksimuma stvarajući zaista raznovrsno i zarazno izvođenje. Kako igra odmiče, problemi sa kojima ćete se suočavati postaju kompleksniji i izazovniji, ali ni u jednom momentu igra ne postaje preteška. Za kompletiranje Rocharda potrebno je oko šest do osam sati ležernog igranja, što uopšte nije loše kada se uzme u obzir to da mnogo „ozbiljnije” i ambicioznije igre često nude manje.

Grafika Rocharda je odlična, ne toliko s tehničke strane (opcije podešavanja izgleda igre vrlo su ograničene) koliko s aspekta dizajna i estetike. Dalje, zvuk, kao i sinhronizacija, za čistu su desetku.

Kontrole predstavljaju najveći problem i biće potrebno dosta vremena da se naviknete na njihov relativno loš odziv, a pri tome ne postoji ni mogućnost da sami mapirate kontrole po svom izboru. Ova neprijatnost verovatno se može pripisati činjenici da se radi o portu originalne, PS3 verzije - ali to je realnost sa kojom se PC publika jednostavno mora pomiriti. Ipak, ono što suštinski nedostaje Rochardu jeste co-op mod, koji bi mu legao kao voćni jogurt posle noći u kafani, i prava je šteta što nema takve opcije. Istini za volju, i dizajn problema morao bi biti prilagođen takvom izvođenju. Ostaje nam jedino da se nadamo da će eventualni nastavak igre ispraviti ovaj propust.