Ako to do sada niste znali, saznajte sad - Politika je nasledna monarhija, i u njoj se stalni posao dobija jedino ako osoba na poziciji koja vas interesuje umre ili izvrši samoubistvo. Ivan Čabrilo, jedan od dugogodišnjih urednika našeg lista, tokom neopreznog sastanka u gradu sapleo se na ponudu za posao u advertajzing agenciji McCann Erickson, i u jednom komadu završio u njihovim kancelarijama, 150 metara od redakcije SK. Tela do neprepoznatljivosti unakaženog drastično većom platom i dentalnim osiguranjem, našeg nesrećnog prijatelja ispratili smo uz oduševljene jecaje njegove devojke; za njegov sto postavljen sam ja, da čuvam večni vigil i uređujem jedan mali, drugim okoštalim urednicima nezanimljiv segment časopisa. Godine honorarstva gotove su, onward to full time job. Ne znam da li da se smejem ili da urlam kao poljski konjanik kome je naređeno da kopljem ubode nemački tenk.

As you may recall kolumne od pre nekoliko godina, vaš Qzmo je napustio glavni grad Srbije i završio u Beogradu, toj simpatičnoj backwater postaji blizu Bejdžora, Kardasije i rupe koja vodi u Gamma Quadrant. Pored voljene žene, imao je i motiv sličan dr Baširu, koji je digao sidro iz Novog Sada i došao na Deep Space 9, željan izazova koji samo divlja granica može da pruži. Posle spektakularnog kraha kompjuterske firme koju je držao sa kumom (zle fiskalne kase i neisplativost šverca iz Mađarske behu njihov kriptonit), bekstva od poverilaca i finansijske policije, Miodrag Darkpast nastavio je sa svojim freelance eskapadama, među kojima je angažman u „Svetu kompjutera” oduvek bio dominantni gig. Status slobodnog koplja doveo je njegov nezdravi lajfstajl do otrovnog vrhunca, vidljivog po podočnjacima, praznom pogledu i kilogramima koji su se koncentrisali oko pojasa.

Pripovedanje u trećem licu je kripi, zar ne? Odlazak na spavanje u sedam ujutro još je kripije. Ponudu za full time posao shvatio sam kao poziv na duži terapeutski tretman, odmor koji će biti u stanju da mi povrati mišićni tonus i telesni ekvilibrijum. Kada potpunu slobodu čovek zameni rutinom, razumno je očekivati da će telo i duša, navikli na lebdenje i inerciju, početi da se bune. Ipak, bitniji faktor od sopstvenog tela jeste njegova kohabitacija u sredini koja je navikla na Ivana Č., osobu čije su fioke u radnom stolu bile urednije od prosečne apoteke. Moje redakcijske kolege postahu recipijenti šokantne činjenice da je Qzma kao Čivanova zamena rešenje uporedivo sa skidanjem Borisa Tadića i postavljanjem pneumatske bušilice na kormilo Republike Srbije.

Jedna je stvar kada ljude koje znaš 15+ godina srećeš jednom-dvaput nedeljno, a sasvim druga kada njihovim pospanim njuškicama kažeš „Haj” svakog jutra u 9 AM (dobro, 11...). Uzajamne simpatije, povremeno podgrejavane podvriskivanjem, kafenisanjem i masnim vicevima lako blede u žrvnju svakodnevne rutine, miksu svakodnevice sastavljene od disanja, korišćenja zajedničkog WC-a, mljackavih zvukova tokom pauze za ručak i raspravljanja o politici. Kao i brak kojem treba nekoliko godina da postane dobar, i sređivanje ovog će malčice potrajati...

Nemerljivu pomoć u rebootovanju mog socijalnog sistema pružio mi je Albert Keselring. Ovaj nemački feldmaršal, komandant mediteranskog teatra operacija, bio je poznat po fenomenalnom talentu za diplomatiju i premošćavanje razlika. Kada je postavljen za koordinatora ratnih operacija na Jugu, zatekao je užasnu atmosferu netrpeljivosti između italijanskog vojnog vrha i nemačkih generala u severnoj Africi. Apatiju, animozitet i nepoverenje je snagom sheer talenta i šarma preokrenuo u atmosferu harmonične saradnje. Alberta su volele trupe, voleli su ga oficiri, voleli su ga bukvalno svi (dobro, možda ga italijanski komunisti čije je streljanje naredio i nisu baš voleli, ali c’est la vie, nemreš ugodit svakom).

Uvek kada primetim da se moje fellow kolege mršte i prave face, bacim pogled na wallpaper sa nasmešenim Albertom i u slepoočnu venu ubodem injekciju sa tečnom diplomatijom. Kvasović, Smolujić, Sedičević, Mijalović i Stančeberger (imena su iz zakonskih razloga izmenjena do neprepoznatljivosti) lagano se navikavaju na vulkan energije i šarma koji ih povremeno pecka lavom, ali pre svega, greje njihove živote i blistavim svetlom obasjava svaki njihov dan.