Već godinama pokušavam da pomirim bipolarne ekstreme čije korenje osećam celom dubinom tela. Hrišćanstvo i mizantropija neće lako sesti na kafu i čašicu razgovora, ali će moral i soft kleptomanija možda još i naći zajednički jezik.

Još jedna kolumna o pirateriji? Myes, ali ovo će biti poslednja, čini mi se. Pokušavam da nađem način da javnoj sceni Srbije stavim bolnu, aluminijumsku brnjicu na usta i odučim je čak i od pukog izušćavanja pojma „piraterija”. Gospodo draga, ready? Dakle, dok smo tu gde jesmo, najsiromašniji, najponiženiji i najneperspektivniji narod u Evropi, dok banke i mobilni operateri naše dugove prodaju 3^rd party uterivačima i dok 30 odsto radno sposobnog stanovništva nema posao, niko ne sme da se usudi da potegne temu o piratima i pirateriji. Ne samo da ne sme da je pljuje, ne sme ni da govori o njoj, a ako sanja o javnoj diskusiji na tu temu, neka se odmah probudi i izvini se, bez verbalnog objašnjenja za šta se izvinjava. Ako vas pitaju ko stoji iza zabrane, šapatom recite: Qzma.

Zašto se palim, kad niko realno ne proganja prodavce i skidače filmova, serija, operativnih sistema i igara? Vlast ne goni pirate jer nije blesava da agresivnije nagazi značajan generator docilnosti populacije. Milošević je imao damping cenu piva, policiju i pirateriju, današnja vlast ima jeftin Internet (u odnosu na sve ostalo) i njegove soc. mreže, dužničko/kreditno ropstvo i pirateriju. Treći faktor se, doduše, preselio u kućnu radinost i izgubio komercijalni element tezge i nasmešenog dilera, ali je suština ostala ista. Ono što je nervirajuće jesu tribine i diskusije na temu piraterije koje bukvalno svakog drugog dana vidim na televiziji ili u novinama. U njima se, umesto razglabanja o gorućim problemima i upiranja prsta u moćnika koji taj prst može da ugrize, napada društvena „pošast” koju nijedan zabrinuti glavonja ne želi da brani, bez obzira na mastan trag oko brkova usled umakanja face u teglu sa warezima koje sigurno imaju njegovi mlađi ukućani.

Za narod u Srbiji, bar za njegov pametniji procenat koji zadovoljštinu ne nalazi u rijaliti šou šlajmarama, piraterija je ventil. Kao seks, fudbal, udaranje u džak, plivanje, ubijanje pasa lutalica ili pisanje gnevnih kolumni. Svaki put kada se Boris Tadić nekom izvini, u meni se javi želja da downloadujem nasumični kopirajtovani fajl. Kada pročitam vest u kojoj se pominje Muamer Zukorlić (bez obzira na kontekst), ja krećem da svlačim dokumentarce „Animal Planeta”. Kad pročitam saopštenje homo alijanse u kojem zahtevaju izmenu Ustava u cilju definisanja homo brakova, sa vatrenim entuzijazmom upisujem u torrent search engine „Nick Cave, Murder Balads”. Kad krajičkom uveta uhvatim Dinkića kako kombinuje pojmove „Srbija” i „boljitak 2011”... Well, ako bih napisao šta mi se tad radi, u sledećem broju biste čitali kolumnu pod nazivom „Ja, pobegao” ili „Ja, uhvaćen”.

Kad malo bolje razmislim, koren svih stvari koje me nerviraju nalazi se u komšiluku, tom čarobnom krugu dvojke u Beogradu gde živim kao autsajder koji je pao s Marsa. Koliko smo ukokani u pojam najbolje pokazuje primer (skoro) susedne Grčke, zemlje koja je onomad gotovo implodirala od nasilnih protesta. Naša bezrepa sleparija, bez obzira na to što je u linearno osam puta goroj situaciji, ne mrda repom i ne diže motiku, što je zapanjujuće. Korbindalasmultipas! No, ne skrećimo s teme i ne koristimo IT kolumnu za vulgarno politikanstvo.

Kao neko ko prezire komunikaciju na online forumima, a nije rođen za kejdž fajting, ja moram da imam neki ventil. U trenutku kada mi domar prijavi da mojim prolaskom pored kamere na ulazu umesto profila u raskoraku dobija na monitoru statiku i sneg, znam da je vreme da odvrnem jedan od njih (alterenativa, poznatija kao Qzmin Silent Hill mod, suviše je neprijatna za diskusiju). Paradoksalno, ali warezi čine sve manji procenat mog izduvnog ekvilibrija. Kao prvo, posle deceniju i kusur eksploatacije svakog broadbanda u državnom ili sopstvenom vlasništvu, pomalo sam se smorio. U periodu od 2002. do 2006. bespoštedno sam muzao 65-Mbitni link u kancelariji drugara koji je radio kao administrator na *biiip* fakultetu u Novom Sadu, preko kog sam svukao dvadeset tri terabajta stvari od kojih 99 odsto nisam ni otpakovao. Više nemam erekciju od pukog čina skidanja. „It’s Not the Years, Honey, It’s the Mileage”, što bi rekao Indijana Dž. Kao drugo, od legalnih distributera redakcija danas dobija sasvim dovoljno originala da poneki zapadne i meni, tako da sam sa igračke strane u dobroj meri podmiren. Jedino što realno svlačim jesu filmovi i serije.

Arnold Švarceneger je jednom izjavio da nikada sebe ne analizira „jer čovek tako manje uživa”. Dugo nisam bio u stanju da pravilno shvatim tu floskulicu, sve do trenutka kada sam skapirao da samom sebi pokušavam da opravdam piratstvo (naši mostovi, bombardovanje, MMF koji nam pije krv, stare pravice...) i kada sam se zgrozio od sopstvene gluposti. Moj interni Tajtus Pulo u međuvremenu je zadavio Lucijusa Vorenusa, tako da sada, kada posežem za neobezbeđenim online rafom, činim to uz osmeh u kojem nema ničeg ličnog, a ponajmanje kajanja.