Svesni toga da kreiranje još jedne pucačine iz perspektive trećeg lica koja neće brzo izvetriti iz igračkih glava iziskuje ili pozamašan budžet ili inovativan i svež dizajn, momci i devojke iz Airflight Gamesa su prilikom izrade Dark Voida posegnuli za kombinacijom elemenata koje ne viđamo baš tako često u nižerazrednom rangu ovakvih naslova. S jedne strane, očigledna fascinacija Gears of Warom i ne iznenađuje mnogo, ali se, s druge strane, nalazi uparivanje ovakvog stila igranja sa popularnom retro naučnom fantastikom. U ovom slučaju, glavna inspiracija je bio film „The Rocketeer” iz daleke 1991. (Diznijev treš projekat koji pedantniji filmofili pamte po manjoj ulozi Terija O’Kvina, harizmatičnog Džona Loka iz „Losta”), cela stvar je zapečena u rerni Unreal Tournament 3 enginea, a svemu tome dodat je i prstohvat magije igara sa dobre stare Commodore Amige.

Zaplet igre čistokrvni je omaž avanturističkim pulp fiction romanima i stripovima iz 30-tih i 40-tih godina prošlog veka. U ulozi ste Vilijema Augusta Greja, freelance pilota teretnog aviona, koji biva oboren prilikom rutinskog leta u području zloglasnog Bermudskog trougla. Ispostaviće se da ostrvo na koje ste sleteli naseljava preplašena ljudska populacija koju u šaci drži rasa robotolikih vanzemaljskih bogova, protiv kojih su se ljudi u prošlosti pobunili i proterali ih iz svog domaina. Ostatak priče predstavlja namenski jeftinu thrill and suspense vožnju, u kojoj će se naći i takvi petparački elementi kao što su famozni mlazni ranac, njegov izumitelj Nikola Tesla(!) koji će svojim pronalascima pomagati našem junaku, potera za Vilijamovom bivšom curom / ljubavnim interesom, upad u naslovnu void dimenziju i upinjanje da se osujete nacistički napori pridruživanja opasnih vanzemaljaca Hitlerovim nezdravim apetitima dominacije svetom.

Korektna ali nebitna i nepretenciozna retro pričica na stranu, i ostali elementi igre snažno su u funkciji uzbudljivog, interaktivnog avanturističkog romana kojim su se oduševljavali naši preci u predvečerje i za vreme Drugog svetskog rata. Dark Void je, po definiciji, pucačina iz perspektive trećeg lica, sa klasičnim over the shoulder pogledom na akciju i solidnim, mada pomalo bljutavim osećajem prilikom napucavanja sa robotskim agresorima, bar kada je uporedimo sa šampionim žanra. Ovo se pre svega odnosi na previše linearno dizajnirane nivoe, ograničenost na svega dva oružja koja možete koristiti i previše repetativnu akciju zbog sličnosti u dizajnu neprijatelja. Protivnički AI, osim zauzimanja zaklona i sporadičnog bacanja bombi, nema većih ambicija da vam zaprži čorbu, pa je pedantno čišćenje jednog po jednog preraslog tostera iz zaklona dobitni recept čak i prilikom fajta sa većim primercima robofaune, uz sistem hvatanja zaklona koji je robustan i grub, ali i krajnje funkcionalan. I tako, dok se budete probijali kroz smarajući prolog u džunglama ostrva nakon pada aviona i po glavi počne da vam se mota pitanje: „Ok, what’s the big deal?”, iza ćoška će vas ubrzo dočekati dva glavna asa iz rukava koje igra baca na sto.

Prvi se odnosi na vertical cover system, zauzimanje zaklona na predefinisanim mestima kada je potrebno kretati se po vertikalnoj osi nivoa (bilo prilikom spuštanja, bilo prilikom dosezanja visokih litica i platformi). Pentranje/spuštanje na ovaj način prilično je atraktivno, naročito tokom borbi sa neprijateljima čiji beživotni ostaci počnu da se obrušavaju na vas ukoliko su na višem nivou, kao i tokom nekoliko sjajno režiranih momenata (pentranje uz olupinu ogromnog teretnog broda nasukanog duboko unutar kopna, npr.). Sve ovo je samo uvertira u glavni selling point igre, famozni jet pack na leđima, koji otključavate pred kraj prvog poglavlja igre i kojim zamenjujete stari, koji omogućava samo bazično lebdenje. Momenat kada vas mlaznice ranca silovito lansiraju u ogromni kanjon oivičen visokim planinama, kada kao nesigurno mladunče neke ptice po prvi put zaparate vazduh i počnete da pravite nekontrolisane lupinge i slučajne akrobacije, sve to praćeno realističnom animacijom lika i fantastičnim vizuelnim efektima (pre svega sunčevih zraka koji se probijaju kroz oblake) predstavlja nešto što vas zaista na trenutke ostavlja bez daha i vešto hvata esenciju onoga što fascinira kada se mašta o atraktivnijoj upotrebi mlaznog ranca od pukog pravolinijskog uzletanja i sletanja na malim visinama kakvo znamo iz stvarnog života. Veliki plus ide još i velikim i prostranim nivoima, njihovom raznovrsnom dizajnu i kvalitetnoj arhitekturi, koja pruža mnogo prilika za spektakularne samorežirane okršaje (naročito kad se svemu tome doda pomenuto vertikalno napucavanje).

Osim generalno siromašnog i jeftinog dizajna same igre koji je previše očigledno podređen njenim najjačim atributima, najveća zamerka odnosi se na kontrolnu šemu, koja je pre svega baždarena sa kontrolerom na umu i gde letenje mišem i tastaturom iziskuje mnogo navikavanja i vežbe, čelične živce, jak sto za lupanje šakom i dosta kose na glavi za čupanje. Ne samo da je mišonja hiperosetljiv, problematično je i nišanjenje protivnika jer sistem pati od male zadrške prilikom pomeranja nišanske mušice, a svemu tome treba dodati i tri različite osetljivosti koje ćete osetiti dok letite rancem, zarobljenim letećim dronom ili se nalazite na tlu. Samoubilački potez je i suluda odluka da igra bude lišena bilo kakvog multiplayer režima, iako upravo deluje kao stvorena za multikorisničke okršaje (a i potekla je od većine autora genijalnog Crimskon Skiesa). Nezanemarljiv minus ide i nevelikoj dužini igre koju ćete slistiti za najviše popodne i po, pa će cela stvar taman da vam potraje dok ne krene plima hit naslova.