Pre nekoliko nedelja sanjao sam da je došao oktobar i da sam seo da igram Fallout 3. Kada sam tu činjenicu podelio sa društvom u jednoj beogradskoj divanhani, razvila se prilično masna diskusija koja je, pored verbalne gimnastike donela i još drugih plodova. Ne, niko mi nije rekao da sam lud što sanjam takve stvari, naprotiv: saborci koje sam mukotrpno sakupljao godinama, na sreću (i na žalost njihovih majki, žena, devojaka...) imaju mozgove koji funkcionišu na način sličan mom, mada većina skida masku Zoroa samo kada se oseća sigurnim. Poput rovčica koje izviruju iz rupe i kreću da šibaju noćnom stepom kada utvrde da je zrak čist, moji ancient kameradi, ohrabreni hrastovim oklopom separea i distancom od drugih gostiju, živo su se i sa entuzijazmom upustili u argumentovanu diskusiju o lepotama i opasnostima postnuklearnog sveta. Pridošlica iz spoljnog sveta nema ni od korova, ako ne računamo konobara koji je u auto-pilot modu praznio pepeljaru i donosio novu dozu tečnosti za podmazivanje jezika. Zahvaljujući „Rubinovom” vinjaku, grubo tkanje razgovora transcendiralo je prag između stvarnosti i fikcije, prevazilazeći barijeru između željenog virtuelnog iskustva i realne potrebe za nemogućom avanturom sa primesama samouništenja. Mešajući vinjak sa nuka-colom, glasno smo razmišljali da li iguana na štapu ima ukus piletine i sa kojim bi se opasnostima putnik namernik susretao duž zlokobne staze od enklave Novog Novog Sada do kratera Beograd. Neposredan transkript nije potreban jer pravog konflikta nije ni bilo, ako ne računamo incijalno koškanje u pogledu perspektive trećeg lica i stare 2D izometrije, koju je ubrzo zamenilo kontempliranje o supstanci.

Tokom poslednjih godinu dana života u „glavnom gradu” (air quotes intended) naslušao sam se na barele priča o legendarnim besedama/dijalozima raznih Matija i Moma, čije su gromovite filipike odzvanjale kafanama u „Klubu književnika”, pozorišnim klubovima, Skadarlijama i whatnot. Razgovori koji su oblikovali podneblje, obeležavali vremena „kojih više nema”, intelektualna srbovanja na temu šta da se radi, zašto nas je Bog osudio da živimo u kući na drumu, Vatikanu, zaverama, blablabla. Ovaj opštesmatrani pinnacle kafansko-intelektualne parakulture sam gotovo odmah, u sebi, obeležio etiketom „tlapnje starih prdonja”, jalove rasprave koje ne proizvode nikakav razuman zaključak, osim pukog pijanog fatalizma. Te večeri setio sam se ovih „legendi o besedama” i tokom rasprave o Falloutu, kao bonus revelation, shvatio sam nešto bitno o sebi samom: genetski markeri Srbina rođenog u turbulentnim vremenima podsvesno su oblikovali potrebu za traženjem alternativnog načina za izlaženje iz ponora u kojem se svet, a posebno Srbija nalazi. Nekako više nisam ubeđen da će se ova gnjavaža završiti hepiendom, pa zato iz neuronskih mreža na potiljku navijam za jedan solidan i lep nuklearni rat. Ovaj misaoni konstrukt, koji mi se već više od decenije mota po svesti, bocnut u zadnjicu skorim izlaskom Fallouta 3, probudio se iz zimskog sna nalik na UFO iz „Dana nezavisnosti”, koji oseća blizinu invazione flote i kreće sa automatskim startapom sistema. Činjenica da nisam jedini koji misli tako prilično je ohrabrujuća.

Pre nego što labilniji čitalac zgrabi telefon i u panici pozove emergency response squad najbliže ludnice, neka se zapita o prirodi sveta koji ga okružuje, a posebno o njegovoj kulturi i industriji zabave koja decenijama uspešno prodaje virtuelno uživanje u nasilju i katastrofi. Falloute su igrali milioni igrača; „Dan nezavisnosti”, „Godzilu” i filmove koji slave otpor i preživljavanje u okruženju potpunog uništenja svih organizovanih sistema gledalo je stotinak miliona; „Gospodara prstenova”, za nekoliko decenija bitisanja u knjižarama, pročitalo je bar pola milijarde ljudi. Zezanje i zabava, zar ne? Ko može da zameri onome ko želi da takvu zabavu neposredno iskusi, osim patološke kukavice i salonskog demagoga? U mom „tripu” nema nikakvog fatalizma, naprotiv: želeo bih da preživim atomski holokaust, i da se posle pola decenije / decenije u skloništu na Fruškoj Gori iskobeljam iz sterilnog kaveza, pa da se sa psom koga sam odgajio u vaultu odem da istražujem radikalno redizajnirani pejsaž, pronađem nekoliko istomišljenika i krenem da gradim Srbiju iz početka, rovareći po ostacima Deltine imperije u potrazi za flaširanim „Knjaz Milošem”, ne-radioaktivnim „Snikers” čokoladicama i municijom za kalašnjikov.

Naš kafanski razgovor sigurno neće ući u čaršijske anale (kad bolje razmislim, ne bih ni želeo da uđe u „anale”), ali ću ga se setiti svaki put kada uključim TV ili uzmem novine u ruke. Svaku lošu vest propratiću superiornim smeškom u obliku jarko narandžaste pečurke.