Kao što su u prošlosti postojale dve vrste pirata, oni neustrašivi, masni i prljavi, opijeni pričama o zakopanom blagu i slavom, i oni salonski koju su na prvi znak nevolje širili jedra i vraćali se u bezbednost kolonijalnih luka, slično poređenje se može primeniti i na svet video igara. Sa jedne strane su neodoljive, kompleksne, piratske simulacije sa gotovo svim aspektima koji avanture na dalekim morima čine toliko zabavnim (Age of Pirates, Pirates!) i one druge, često na brzinu sklepane arkadice, sastavljene gotovo isključivo od besomučnog kliktanja mišem i mlevenja protivnika, podmetnute pod piratskom krinkom. Boca ruma onome ko pogodi kojoj grupi pripada Black Buccaneer...

Tokom 16. veka španska kruna muku muči sa tovarima zlata koji misteriozno nestaju u okolini uncharted ostrvceta negde na Karibima. Počinju da se ispredaju legende o misterioznoj vudu kraljici La Borgne koja, sa svojom undead armijom podanika, predstavlja opasnost po „stabilnost u regionu”. U ekspediciju pronalaženja izgubljenog blaga biva poslat kapetan don Roberto de la Kruz, kome se, po dolasku na ostrvo, gubi svaki trag. Igrač je u ulozi freelance pirata Frensisa, čiji brod biva nasukan na pomenuto ukleto ostrvo nekoliko godina kasnije. Priče o bogatom plenu i večnoj slavi dovoljne su da naš junoša zaboravi na sve opasnosti i prepreke koje ga očekuju u avanturi koja sledi.

Želeći da iskoriste aktuelnu popularnost trenutno najveće gusarsko-filmske sage, autori Black Buccaneera, Widescreen Games, na brzinu su smućkali polugeneričku arkadnu limunadicu, ubacili štos ili dva, sve to okitili prosečnom, konzolaškom grafikom i sve to uvili u zastavu sa mrtvačkom lobanjom, nadajući se najboljem. Rezultat je simpatična arkadno-platformska kvaziavantura starog kova, koju ćete, sa mozgom na autopilotu, spaliti za jedno popodne i deo večeri...

Prvo što upada u oči je kriminalno odrađeno upravljanje likom. Nakon nekoliko sesija poslednjeg Tomb Raider naslova i super agilne, gipke i fleksibilne Lare, tupo skakutanje glavnog lika u ovoj igri, koje podseća na ukočenog (ili drogiranog) pavijana, gotovo da izaziva bol u stomaku! Zaboravite i na bravure stanovitog persijskog princa, Frensisovo pentranje, skakanje, kačenje o izbočine na stenama ili prebacivanje sa grane na granu praktično nijednog trenutka ne deluje kao da ga izvodi ljudsko biće. Svemu tome u prilog ide i troma kamera, pa treba biti oprezan i ne skakati brzo u pravcu u kojem „mislim da treba”, kako ne biste nezgodno aterirali u neki ambis ili rupu sa šiljcima. Ako preživite nekolicinu inicijalnih terenskih prepreka i naviknete se na kontrole, očekuje vas 17 nivoa na kojima Frensis treba da nađe prokleto blago, opravi svoj nasukani brod i otperja odatle. Ono što neodoljivo podseća na neke stare, 16-bitne arkadno-platformske avanture jeste totalna uniformnost zadataka koji su pred vama. U okviru glavnog menija, skrolujući panele tasterima ’F2’ i ’F3’, od vas će se tražiti da na tačno određenoj lokaciji pronađete tačno određen predmet (bilo da se radi o delu broda, sastojcima kojima ćete na posebnom oltaru poboljšati svoje karakteristike, istetoviranim vratima za specijalne lokacije i sl.) koji će vam omogućiti dalje napredovanje. Tu su i specijalne veštine kao što su neutralisanje bodljikavog grmlja, pomeranje kutija različitih gabarita (drvene, kamene i metalne), bombe za razbijanje kamenih zidova i oltari sa lobanjom za prolaz na druga mesta. Jednostavno, kada vam se učini da više ne znate kuda biste išli i kada mislite da ste odradili sve što ste mogli, vratite se na neku od prethodnih lokacija, neka od veština koju ste u međuvremenu stekli omogućiće vam prolaz dalje.

Sa borbene strane nema puno iznenađenja. Iako postoji gomila kombo udaraca i poteza, ritmičko stiskanje i kombinacija tastera miša bez problema odrađuje posao. Kada zagusti, odnosno kada vas okruži više neprijatelja, a pod uslovom da ste udaranjem protivnika napunili plavu vudu-skalu (u gornjem levom uglu), pritiskom na ’Ctrl’ transformišete se u Crnog bukanira. U pitanju je Fransisov alter ego, demonski vudu-duh u obličju gigantskog plavog tabadžije koji mnogo efikasnije satire protivnike. Prilikom svakog udarca, BB regeneriše zdravlje ali troši pomenutu plavu skalu, nakon čega se vraćate u osnovni, ljudski oblik. Lepeza protivnika je nevelika, i čine je majmunići i gorile, drugi pirati, vudu sveštenici i poneki boss na logičnim lokacijama. Svoje borbene statistike, kao i liniju zdravlja i druge sitnice poboljšavate kupovinom na pomenutim oltarima, valutom u vidu do tada prikupljenih protivničkih duša (offerings).

Sa tehničke strane stvari nisu bajne, i konzolaška priroda igre je i više nego očigledna. Grafika je jednostavna i nafilovana jeftinim specijalnim efektima sa lokacijama koje su lepo prezentovane i prebogate pozadinskim detaljima, dok su teksture raznovrsne ali siromašne. Nivoi, takođe, deluju previše skučeno i jednolično i više predstavljaju lavirinte u kojima treba provaliti kuda ići umesto da budu karakteristične lokacije sa distinktivnim elementima. Naročitu osudu izazivaju modeli likova (kada im se kamera neoprezno približi), koji kao da su, nedorađeni u editoru, pokupljeni i bačeni u igru. Zvuci prirode, zveketanja oružja i eksplozija su korektni, sa totalno mutavim likovima (ceo posao odrađuje narator) i nenametljivom tribalnom muzikom koja se lepo uklapa u atmosferu.

I pored svih mana i mnogo dežavija, Crnog bukanira krasi pre svega jednostavnost izvođenja i zadataka, kao i solidna zaraznost. U prilog svakako idu i odlične, stripske, ilustracije umesto in-game animacija koje, same po sebi, predstavljaju motiv za dalje igranje i otkrivanje oba kraja igre (u zavisnosti od toga da li ste zbrisali sa blagom odmah nakon što ste ga ukrcali na brod ili se iscimate da otkrijete i pozavršavate sve ostale, sporedne zadatke).