Kada pričamo o žanru RTS, na jednu stranu sve ostalo, a na drugu Total War. Ma koliko isti bio odličan, svi smo željni još nečega iz podžanra. Jednostavno želimo da lepo najavljena igra bude dobra, ali tu leži zamka za nestrpljive. Ovo nije kopija Total Wara, pa u startu može delovati odbojno usled razlika u gameplayu, ali da bismo došli do ispravnih zaključaka, treba igrati malo duže.

Naglasak je na naraciji i istorijskim faktima, kinematski delovi su izuzetno lepo obrađeni, na nivou produkcije dotičnog TV kanala, i zasluga za dodatnih 10 poena u oceni je njihova. Sve ostalo izgleda kao da je napravljeno pre 7-8 godina, pa igra izgleda kao prethodnik, a ne naslednik Rome: Total Wara. Nema menadžmenta osvojenih teritorija, nema špijuna, nevesti, verskih i diplomatskih izaslanika, sve se svodi na vođenje borbi i pravilno unapređivanje jedinica.

Tri kampanje, od kojih je prva tutorijal, beskrajno dosadan i bez naratora, tako da morate da čitate dugačka, IQ-nezahtevna uputstva. Ako meanwhile ne odustanete, drugu kampanju vodite kao Marko Aurelije, poslednji od „pet dobrih imperatora” koji je vladao od 96 do 180. godine p.n.e., i cilj vam jeda stabilizujete pa zatim i proširite Rimsko carstvo van granica Italije. Konačno vodite Gale, naravno protiv Rimljana. Ukupno ima 14 potkampanja koje pokrivaju oko 100 najvažnijih borbi tog vremena. Sistem igranja je izuzetno prost, a igra preterano lagana prvih 2-3 sata. Da smo se bazirali na tom periodu igre i odustali, ovaj opis bio bi upola kraći, a ocena znatno niža. Borbe se svode na šahovsko postavljanje vaših jačih trupa nasuprot slabijim jedinicama neprijatelja i unapred zadate komande u vezi sa formacijama (ofanzivna, defanzivna, balansirana, klin, kvadrat...) i napredovanja (napreduj, čekaj, udari s boka, opkoli i sl.), što podseća na potezne strategije, ali kada krenete u borbu - poteznost prestaje. Od tog rasporeda zavisi sve, jer komande ne možete izdavati previše često, jer za svaku jedinicu postoji skala koja se prazni sa svakom komandom, pa je potrebno vreme da se iznova napuni. Opasno nedostaje mogućnost grupisanja armija, kao i istovremenog izdavanja iste komande većem broju jedinica jer interfejs to ne dozvoljava. Nakon desetak minuta ukapirate da kopljanici idu nasuprot konjici, a da se laka pešadija koristi za brisani prostor. Nakon borbi zaradite neku sitnu lovu za kupovinu savremenijih trupa i opremanje već postojećih, a poene slave trošite na lečenje ranjenika. Jedinice koje se i najmanje angažuju dobijaju iskustvo i unapređenja koja im poboljšavaju napad, odbranu, moral i sl. Zanimljiv detalj je veština gaženja protivnika konjicom koja se unapređuje, kao i različito uniformisanje jedinica, što može biti korisno zbog različitog iskustva, nivoa opreme jedinica ili njihove specijalizovanosti. Tako neke jedinice možete unapređivati samo za borbu protiv pešadije, a druge samo protiv konjice. Nivo na kojem su jedinice od ključnog je značaja, kao i teren na kojem se borbe vode, pa neće biti čudno kada vidite da vaša milicija lagano ubija protivničke oklopljene kopljanike, koji stoje tik do konjice koja, zabezeknuta, ne mrda. Da, ali vaša laka pešadija je na osmom nivou i na otvorenom, a njihovi kopljanici gušteri nivoa 2, spori i neefikasni na otvorenom, dok je moral lake konjice nizak, posebno kada iščekuje napad vaše teške konjice što se približava. Isprva deluje tupavo, ali analiziranje daje drugačije zaključke, posebno kada na tvrd galski orah naletite kasnije, kada ćete sigurno analizirati gde grešite dvocifren broj puta.

Po preporukama iz info-boksa vidite da je hardverska zahtevnost simbolična. Maksimalna rezolucija je 1024 x 768, pa birajte, 16 ili, radije, 32 bita. Nema naprednih grafičkih funkcija. Deluje previše prosto i već razmišljate kako univerzalnost projekta spušta grafičke standarde, međutim, sa više od 20 različitih jedinica na terenu i ozbiljne mašine se pomalo zamore na najvišem nivou detalja. Ipak, nedostatak efekata u borbi smeta. Možda smo razmaženi, ali normalno je da ljudi lete kada se jedinica sudari sa slonovima, a ovde nema ni prostijih efekata od toga. Grafika nije bila prioritet ljudima iz razvojnog tima Slitherine, kao ni animacija - ljudi izgledaju kao roboti koji svi u istom momentu rade isto bez imalo individualnosti.

Muzika je izuzetno lepo odabrana i podiže sveukupnu atmosferu, a gluma rimskog imperatora vrhunska. Zvuci jednica u borbi korektno odgovaraju njihovom trenutnom raspoloženju i moralu, jedino nervira Windowsov zvuk „Critical Stop” ako pokušate da izdate komandu kada to nije dozvoljeno. Interesantna stvar skopčana sa zvukom jeste to što, kad ubacite disk, na startnom meniju svaka opcija daje zvuk nekog elementa seta solidnih bubnjeva. Pokušaji da se da originalnost ponekad odu u pogrešnom i smešnom pravcu.

AI protivnika je zanimljiv. Premda postepeno raste, što se i očekuje, s vremena na vreme iznenadi i u pozitivnom i u negativnom smislu. Ipak, sveukupno je solidan.

Najjači adut igre su zabavnost i sledstvena zaraznost. Iako u startu sve izgleda previše siromašno i prelako, vremenom uvidite da igra ima najzanimljiviji supstrat TW-a u koncentratu. Iako ozbiljno komandovanje od vojskovođe zahteva više od samog vođenja borbi, 90% ljudi koji su odustali od završavanja TW-u uradili su to iz razloga što ih menadžment nervira, a ne iz razloga što su borbe dosadne. E, pa evo onoga što ste (možda) čekali. Izdavači, Blackbean i History Channel, hteli su igru za sve, i u tome su uspeli, mada bi neki drugi tim posao odradio bolje, ili bar lepše. Žrtvujte jednu dosadnu noć da biste dobili još 3-4 superzabavne.