U moru generičkih Diablo/Dungeon Siege klonova koji se šlepaju na večnu slavu svojih uzora, konačno jedno osveženje. Dawn of Magic iz ruskog SkyFallena (prvobitni i neusvojeni naziv igre bio je Blood Magic), iako samo još jedna 3D-akciona FPG makljaža, donosi neočekivanu dozu novih, originalnih i (često) otkačenih rešenja koja definitivno skreću pažnju na ovaj naslov. Da li će to biti dovoljno za zvezdani status? Read on...

U odličnom (i blago uznemiravajućem) introu saznajemo da je savet božanskih magova proterao svog kolegu, demonskog čarobnjaka Modoa na Zemlju u formi demonolikog deteta, osudivši ga na stogodišnji život običnog smrtnika kao zasluženu kaznu za njegove nezdrave apetite za moći i magijom. Modo, nezadovoljan ovako nekulturnim gestom, polako počinje da skuplja snagu i da corruptuje obližnja kraljevstva, u nameri da razori svet ljudi. U ulozi polaznika magijske akademije Avon, igrač ima zadatak da spreči nestašnog mališana ili, pak, da mu se pridruži i postane njegov avatar destrukcije.

Da nešto nije u redu (u pozitivnom smislu) jasno je već prilikom odabira lika. Zaboravite na zlatokosog rmpaliju koji vitla mačem od dve tone u jednoj i dvoglavom sekirom u drugoj ruci. Nema ni zgodne (i namrštene) elfovice sa lukom, strelom i oblinama, a ni zakrinkanog thiefa sa bodežima na gotovs, spremnog za jedan fini, bezbolni backstabbing... U Dawn of Magic imate na raspolaganju izbor od četiri lika fiksnog izgleda (nema perverzija kao što su podešavanja razmaka između obrva, ali ni osnovnih stvari kao što su promena lica ili frizure) koji predstavljaju krajnosti, odnosno balans između različitih setovanja i atributa u zavisnosti od igračevih afiniteta. Ako ste tabadžijski nastrojeni, tu je stari fratar (?!) koji gotovo potpuno zanemaruje upotrebu magije, kao i namrgođena pekareva žena (??!!) kao blaža varijanta prethodnog lika, koja dozvoljava blagi upliv magijskih moći uz svoje primarno fajtersko opredeljenje. Ciganka-vračara donosi apsolutni balans između magijskog i borbenog, a štreber-cvikeraš najviše je okrenut magiji.

Druga FRP konvencija koju igra krši jeste maksimalno uprošćeni (ali efikasni) sistem karakteristika (snaga, energija i magija), koji je još rudimentarniji od onog viđenog u Diablu. Fokus igre je na magiji, razvrstanoj u čak 12 magijskih škola (vatrena, ledena, blood, bone, pentagram i dr.) sa po osam magičnih spellova unutar svake. Njih je moguće (kao i veštine) smeštati u primarni i/ili sekundarni (pasivni) slot, pa se desnim tasterom miša mogu lansirati magijski napadi pojačani magijom u sekundarnom slotu, a posebnu draž sistemu daje mogućnost slobodnog kombinovanja magija potpuno različitih škola.

Nažalost, najveća mana igre odnosi se ujedno i na najvažniju stvar u jednom hack & slashu. Kontrolna šema oskrnavljena je izrazito malim hot-spotom koji je potrebno „ubosti” na protivnicima kako biste ih pogodili, a pošto se levim klikom miša i krećete, ovo se manifestuje komičnim (i frustrirajućim) obigravanjem oko neprijatelja. Alternativno, ako je u sekundarni slot ubačena veština udaranja (bash), napadati možete i desnim klikom, ali u tom slučaju ne možete da se krećete, što ponovo predstavlja problem jer su protivnici vrlo živahni i brzo će se udaljiti van domašaja. Pored ovoga, zamerka se može uputiti i relativno generičkom i jednoličnom dizajnu nivoa, na kojima kao da su random postupkom posejane zgrade i drugi objekti, što rezultira lokacijama bez raznolikih i distinktivnih elemenata. Smeta i često veštačka granica na krajevima mape koja vas jednostavno ne pušta dalje (i iza koje se prostire ništavilo). S druge strane, pored sjajne atmosfere, veština i magijskog sistema, tu su i tetovaže (koje donose bonuse), mogućnost opravljanja i enchantovanja opreme, ugradnja runa (naprednije rune razbijene su na slogove koje je potrebno uparivati po pravilnom redosledu radi punog efekta), spravljanje napitaka po recepturama koje ćete nalaziti ili dobijati od likova tokom igranja... Treba pohvaliti i AI neprijatelja koji koristi sopstvene specijalne moći i veštine (ako ih ima), napada u grupama, povlači se kada je nadjačan ili uzmiče ispred vaših napada ne bi li vam otežao ciljanje i borbu (što vremenom zna da nervira).

I sa tehničke strane stvari stoje više nego zadovoljavajuće. Grafika je lepa, bogata i sočna, lokacije su prepune kvalitetnih i raznovrsnih tekstura, vodene i druge tečne površine izgledaju odlično, a sve se kupa u obilnom bloomu koji igri daje odgovarajuću bajkovitu glazuru. Jedino su likovi i čudovišta modelovani sa (primetno) manje poligona, ali to ne smeta mnogo. Sa druge strane, optimizacija je izvanredna, nivoi se učitavaju relativno brzo, a čak i pri najvišim setovanjima sve klizi iznenađujuće tečno čak i na prosečnim konfiguracijama (uz usporenja animacije kada je na ekranu previše dešavanja, umesto seckanja i trzanja).

Muzička pratnja u igri takođe zaslužuje poseban osvrt. Numere koje vas prate su predivne i gotovo hipnotišu svojom lepotom, podsećajući na vremena kada su se autori zaista trudili oko ovog aspekta igre. Pojedine muzičke kompozicije, međutim, svojim apstraktnim kvalitetom (sa izraženim klavirskim i deonicama - na harfi, npr.) kao da su kompanovane za neku ozbiljnu obrazovnu emisiju ili TV dramu. Čini se da su autori igre našli nekog ludog genija-kompozitora i odlučili se za njegove kreacije umesto klasičnih, generičkih FRP numera. Od ovoga, doduše, odudara borbena muzika (naročito njen naporni i smarajući početak).

I pored svoje (ponekad zbunjujuće) veličine, ogromnih lokacija, bogatstva likova, questova, neprijatelja, predmeta, magija i ostalog, čini se da je sav taj potencijal proćerdan na previše generički i repetitivni karakter igre. Uz malo raznovrsnije lokacije, manje hack & slasha i više avanturističkih elemenata, ovo je mogao da bude rasni FPR biser. Šteta.