Kako vam ovo zvuči: poljski developer srednjeg kalibra, široj publici poznat jedino po štancovanju real-time strategija, naprasno odlučuje da se upusti u izradu ambicioznog RPG naslova koji bi trebalo direktno da parira teškašima ovog žanra, uprkos tome što nema nikakvog prethodnog iskustva? Verovatno kao scenario za grčku tragediju. Međutim, na stvari može da se gleda i drugačije - možda je Reality Pump mudro prepustio Oblivionu i Gothicu 3 da zarade kritičarske čvoruge da bi potom lekcije naučene na tuđim leđima primenio na sopstveno čedo. Mada ova igra verovatno ne predstavlja odgovor na sve vaše role-playing potrebe, mora se priznati kako je Reality Pump uspeo da sklepa solidnog izazivača. Za ljubitelje masivnih, nelinearnih, generički fantazijskih FRP-ova, biće kao da je ponovo došla Nova godina.

Kreacija vašeg avatara zalazi u sitna crevca po pitanju fizičkog izgleda. Međutim, kako god da podesite slajdere, završićete sa herojem čiju njušku samo majka može da voli. Ako se odlučite za nežniji pol, otkrićete kako su dizajneri u potpunosti izostavili mogućnost ženskog avatara. Ovo nije slučajan propust, pošto narativ diktira da junak mora da bude muško, brat čiju sestru na početku priče kidnapuju. Potraga za vašom sestrom (to je, uzgred, ona zgodna mlada dama sa dekolteom do pupka čiji lik figuriše na svim promotivnim materijalima) predstavlja početnu klicu preko koje ćete se ubrzo naći upleteni u mahinacije velikih sila što nastoje da naruše krhki mir. Glavni quest sadrži sve crtice sa RPG čekliste: porodične tajne, misteriozni artefakti, horde ratobornih orkova, rivalstvo između moćnih klanova, zla božanstva iz daleke prošlosti. Teoretski, autorima bismo mogli da zamerimo odsustvo originalnosti, ali ako ćemo iskreno, ciljnoj publici kvalitet priče ili unikatnost univerzuma verovatno nisu na prvom mestu.

Mnogo je bitnija nelinearna interakcija sa okolinom, sistem levelovanja i potraga za lootom. Igra zaobilazi bilo kakvu početnu klasifikaciju i dopušta igraču da kroz raspoređivanje poena usmeri svog avatara u nekom pravcu. Prilikom svakog level-upa možete sasuti pregršt poena u neki od četiri glavna atributa, dok se drugi set bodova troši na skillove i jednu od pet škola magije. Osim nekoliko početnih skillova koje dobijate po defaultu, većina je zaključana sve dok ne nađete nekog NPC-a koji će vas uvesti u tajne određene veštine. Dosta ovih skillova viđali smo i ranije, ali neki od njih, poput šutiranja peska u oči ili guranja baklje u lice neprijatelja, igri daju ono malo originalnosti koja bi je izdvojila od konkurencije.

Hvale vredna inovacija jeste takozvano stackovanje predmeta, čime je zgodno rešen večiti problem RPG igara: sakupljanje gomile bezvrednog loota koji jedino možete da prodate za bedne pare. Kada naiđete na duplikat, recimo, neke uboge sekirice, ona se automatski slaže preko svog parnjaka. Fora je u tome što se svakim činom stackovanja atributi sekire poboljšavaju. Posle nekih osam do deset slaganja dobijate mnogo vredniji predmet, koji pored povećanog damagea ima i dodatne magijske bonuse. Princip stackovanja važi za svakojake klase predmeta, a kada tome dodamo mogućnost oplemenjivanja opreme, pa čak i kreaciju potpuno novih predmeta krčkanjem u alhemičarskom kotlu, jasno je da varijacija neće zafaliti. Mada, postoji opasnost da ovolika sloboda može da dovede do ubitačnih kombinacija koje potencijalno mogu da „slome” igru. Vreme i forumi će pokazati.

Mapa sveta je ogromna i puna lokacija. Igru započinjete u tipično pastoralnom okruženju, sa šumarcima, proplancima i puno, puno trave. Priroda izvan naseobina krcata je svakojakom divljači, od zečeva i medveda do bandi odmetnika. Štaviše, frekvencija kojom ćete se upuštati u borbu tolika je da je poređenje sa Diablom skoro pa na mestu. Za razliku od Obliviona, Two Worlds, hvala bogu, ne diže snagu protivnika u skladu sa vašim levelom, nego vas pušta da sami skapirate u koje predele ne treba zalaziti dok ne ojačate.

Smrt je rešena krajnje praktično - u slučaju da vas protivnici nadjačaju (a hoće, i to često), vasrksnućete na nekom od obližnjih oltara, bez ikakvih trajnih posledica. Borbe se odvijaju u hack ’n’ slash maniru, što će reći da svi učesnici vitlaju oružjem dok neko ne posustane. Vaš lik može da opremi štit, ali on služi samo da vam pojača armor rejting, taster za blok ne postoji. Putovanje je takođe user-friendly: ako vas mrzi da pešačite, možete zajahati konja (samo imajte u vidu da ih je stvarno teško kontrolisati) ili se pak teleportovati koristeći mrežu teleporta razasutih po svetu. Efikasnost je dizajnerima očigledno bila pri vrhu liste prioriteta.

Dolazimo da nemilih stavki - visoke hardverske zahtevnosti i bagova. Two Worlds, kao što se moglo i očekivati, ima i jedno i drugo. Na osrednjim mašinama Two Worlds jednostavno neće raditi posebno dobro. Smanjivanje detalja ne donosi značajan dobitak u broju frejmova, ali zato drastično srozava vizuelni kvalitet. Štaviše, igra stvarno lepo izgleda, samo na maksimalnom nivou detalja, dok na najnižem izaziva slepilo.

Što se bagova tiče, dovoljno je pomenuti kako je Reality Pump već, jelte, „ispumpao” tri patcha otkako je igra na policama. Nedovršenost nije tako drastična kao kod Gothica 3, ali sitnih bagova ima na pretek. Instalacija je komplikovana i dugo traje. Čak i ako instalirate sve kodeke, drajvere i druge koještarije koje igra obavezno traži, nije sigurno da ćete uspeti da je pokrenete iz prve. Da li Two Worlds zaslužuje ovoliki angažman zavisi isključivo od toga da li su vam generički fantazijski svetovi dosadili. Ako vam se još malo luta po bajkovitim predelima u potrazi za još kojim fetch/kill questom, onda ste verovatno već odavno nabavili i izgustirali igru; u suprotnom, Two Worlds ne spada u obavezno štivo.