Drugi svetski rat se nikada neće završiti. Ne. Saturacija igračke scene naslovima na ovu temu dostigla je pandemijske razmere, a WWII igre su se toliko duboko integrisale u sistem da bi njihov nagli nestanak mogao da izazove smrt organizma, nalik na telo kojem je odstranjen tumor veličine fotelje. Blast, gotovo da čovek poželi da izbije WWIII da bi posle 10+ godina mogao da igra nešto drugo i raznovrsnije.

U odnosu na mnogobrojnu tematsku braću, Panzer Elite Action ipak ima određenu kvalitativnu prednost: igra nije real-time strategija ni first-person shooter, već akciona pseudosimulacija tenkovskog ratovanja. Jednostavne forme i pitkog stila, ova igra ne pretenduje ni na naznaku hard-core statusa bilo u pogledu tehničkih bilo sadržajnih kvaliteta. Ovo je tipičan sezonski naslov koji ćete odigrati i baciti i kojem se sasvim sigurno nećete vratiti posle xyz meseci. Poslednja opaska je značajna zbog komparacije sa originalnim Panzer Eliteom, poslednjom ozbiljnom tenkovskom simulacijom na PC-u, čije je ime preuzeto i prilepljeno radi potencijalne indukcije veteranskog flashbacka i bolje prodaje nečega što je simplifikovano do tačke neprepoznavanja.

Panzer Elite Action se sastoji od tri vezane kampanje u kojima ćete kroz 18 single-player misija ispratiti kompletan Drugi svetski rat kroz prizmu nemačkog, sovjetskog i američkog komandira tenka. Startovaćete sa Nemcem u misiji pokoravanja Poljske, Francuske i Rusije, zaključno sa prvom fazom bitke za Staljingrad, posle čega slede ruske misije staljingradske kontraofanzive i bitke kod Kurska, da biste naposletku preuzeli Amerikance u iskrcavanju u Normandiji, bici u Ardenima i finalnoj ofanzivi na Rajh. Kao što vidite, u pitanju je kompilacija najznačajnijih momentata iz WWII, bez suptilinijih varijacija i manje poznatih bitaka, potpuno u skladu sa „lakim” karakterom igre. Akcija u misijama je obogaćena dijalozima tenkovskih posada i takođe deluje „lagano” i neobavezno, bez dubljeg profilisanja karaktera.

Na šta zapravo liči igra? Ako zamislite linearan shooter u trećem licu u kojem umesto agilnog pešadinca upravljate tenkom, nećete biti daleko od realnog feelinga koji nudi igra. Svaka misija se sastoji od određenog skupa zadataka koje treba ispuniti redom, skriptovanih sekvenci koje prate put i makljažu od tačke A do tačke B, kao i jednostavnog menadžmenta vašim „wingmen” tenkovima. U gotovo svakoj misiji na raspolaganju imate i tri pratioca kojima možete izdavati samo bazična naređenja tipa „prati, stani i opkoli”: sistem je rešen tako da u svakom trenutku imate jednu aktivnu komandu koja se izvršava po defaultu. Vaši pratioci su srazmerno efikasni u samostalnom uništavanju protivničkog oklopa, žive sile, bunkera i ukopanih topova, što nije posledica njihove blistave inteligencije, već prilično prostog terenskog layouta svakog nivoa i suicidalnog stava većine mobilnih protivnika. Čak i ako izginu tokom misije, nećete imati većih teškoća da je sami završite zbog sistema popravke oštećenja i dopune municije (limitirana za top, neograničena za spregnuti mitraljez): svako malo ćete nailaziti na servisne stanice koje nude brzu i automatsku reparaciju tenkova, što funkcioniše i usred napucavanja sa protivnicima. Neke naizgled teške sekvence u misijama (napad na utvrđeni zamak u Francuskoj, recimo) lako ćete odraditi po sistemu kruženja oko servisne stanice i usputnog uništavanja svega što se mrda i puca u vašem pravcu. Ovo drastično smanjuje stepen izazova koji igra nudi i (naravno) intenzitet zabave koji pruža.

Sledeći momenat koji „grobari” ukupni utisak jeste kriminalno rešena distinkcija između tenkova kojima ćete upravljati. Bez obzira na to da li vozite PZkfw III ili Tiger, svaki protivnički tenk (nezavisno od tipa) zahtevaće dva ili tri frontalna ili jedan ili dva bočna/zadnja pogotka zarad uništenja. Ukopani topovi će vam nanositi istu količinu štete, a po terenu ćete špartati istom brzinom bez obzira na dvostruku ili veću razliku u tonaži. Praktično, tenkovi se jedino razlikuju u grafici, što zaista ruinira ukupni utisak i vašu motivaciju za prelazak kampanje.

Ipak, nije sve tako crno. Ako mozak uključite na autopilot i zanemarite postojanje konvencija Drugog svetskog rata, shvatićete da igra može biti prilično zabavna. Neobuzdana, mindless destrukcija svega što vidite, predozirana pirotehnika, sveopšti borbeni haos i frka imaju solidnu dozu dopadljivosti. Dodajte tome i izuzetno lepu grafiku koja ne zahteva ne znam kakav računar i dobićete naslov koji vam uspešno može pojesti dva popodneva. Naprosto, u igri ćete više uživati ako je ne shvatite ozbiljno i ako se voljno obavežete da je mentalno ne povežete sa legendarnom simulacijom pomenutom na početku.