Gotovo od trenutka kada su se video-igre pojavile, otpočele su polemike oko toga da li je u pitanju samo puka zabava ili je rođen i jedan novi vid umetnosti. Kako su s vremenom sticale sve veću popularnost, rasprave o tome postajale su sve burnije, a u toku su i dan-danas (jedna se odvija i na našem forumu - www.sk.co.yu/forum). Sâm fenomen igre kao estetskog objekta sve više zaokupljuje stručnjake iz raznih oblasti koji pokušavaju da dokažu da igre mogu biti umetnost, kao i da primene razna saznanja iz drugih nauka i stvore celovitu teoriju igara.

Kada raspravljamo o tome da li igra može da bude umetničko delo, zanimljivo je za početak prisetiti se nekoliko teorija iz davne prošlosti koje su definisale umetnost upravo kao igru ili je poredile s njome. Verovatno najpoznatija je bila Kantova teorija o umetosti kao „slobodnoj igri imaginacije”, ali vredi pomenuti i Šilera po kome se umetnik „igra prividima koje stvara” i „čovek nikada nije toliko ozbiljan kao kad se igra”. Mnogi estetičari su kasnije govorili da umetnost u svojoj suštini jeste igra jer sadrži isti bitan element - slobodu. Čovek se igra i stvara umetnička dela nesputan zakonima koji vladaju u drugim oblastima (moralnim, religijskim ili bilo kakvim drugim normama). Jedina pravila koja mora da poštuje jesu pravila igre, to jest unutrašnji zakoni samog umetničkog dela. Dakle, ako se prihvati stav da umetnost jeste ili može biti igra, zašto onda igra ne bi mogla da bude umetnost? Čovek je od davnina stvarao umetnička dela tražeći pri tom stalno nove načine da se izrazi, i tako su nastajale nove forme. Ako prihvatimo da je stvaranje video-igara jedan vid izražavanja, svakako je jasno da i igre mogu biti jedna forma umetnosti, naravno ukoliko imaju estetsku vrednost. Gotovo svaki vid izražavanja kroz istoriju prošao je kroz iste polemike. Setimo se samo brojnih rasprava o tome da li roman može biti umetničko delo, a od novijih formi i film i strip su morali da prođu kroz isti period osporavanja i branjenja.

Naučnici koji se bave igrama kao estetskim fenomenom uglavnom su koncentrisani na teoriju o interaktivnosti jer je upravo to ono što igre odvaja od drugih načina izražavanja. Dakle, narativ igre zahteva od nas stalnu akciju - priča se neće samo odvijati pred nama, već će zahtevati da i mi učestvujemo u njoj, a dalji tok će u manjoj ili većoj meri zavisiti od naših akcija. Dakle igra od nas zahteva interakciju s drugim igračima i/ili sa objektima u igri. No, vrlo brzo su se među proučavaocima ovog fenomena pojavile dve struje. S jedne strane su bili oni koji veruju da su igre dela u kojima je najbitniji element upravo narativ te da ih treba proučavati na isti način kao i književna dela. S druge strane, oformila se grupa naučnika koji se nazivaju „ludolozima” i tvrde da igre treba proučavati prvenstveno vodeći računa o specifičnostima koje one kao drugačija forma imaju, dakle koncentrišući se na gameplay. Konačno, kao što to često biva, pojavila se i treća struja, oni koji su pokušali da pomire prethodna dva mišljenja smatrajući da su oba pomenuta aspekta jednako bitna za analizu igara, dakle i narativ i igranje.

Međutim, ono oko čega se svi ovi proučavaoci slažu i što pokušavaju da dokažu u svojim studijama jeste da video-igre jesu umetnost. S jedne strane su stavovi po kojima video-igre sadrže muziku, elemente vizuelne umetnosti, literarne predloške... Dakle, to su sve već priznate forme umetničkog stvaralaštva, međutim, da li to znači da su igre samo neka vrsta mozaika drugih umetničkih formi? Igra kao celina ima vrednost ne samo ako su ovi pojedinačni elementi vredni nego i kad su nešto više od toga. Ukoliko ti segmenti nisu lepo ukomponovani i ne funkcionišu zajedno, ni celina neće imati vrednost.

Jedan od glavnih argumenata koje potežu oni koji se protive stavu da igre mogu biti estetska dela jeste to što su one pravljene da zabave. Niko ne može da spori da postoje igre koje su isključivo zabavne, ali to je slučaj i sa svim drugim formama umetnosti - uvek postoje i ostvarenja koja nemaju nikakvu umetničku vrednost. Isto tako postoje i naslovi koji nude i mnogo više od pukog zabavnog sadržaja. Slično je i sa onima koji u prvi plan ističu komercijalnu stranu igara. Činjenica je da velike kompanije prave igre sa prvenstvenim ciljem da ostvare profit, ali se često zaboravlja na nezavisne tvorce igara kojih ima sve više i koji stvaraju prava remek-dela. A i u velikim kompanijama sigurno ima pojedinaca koji rade na tim igrama imajući na umu i nešto više od novca. Činjenica koja se ne može poreći jeste da na tržištu trenutno postoji veliki broj igara koje sadrže i nešto više od puke zabave. Ako se malo bolje udubimo, videćemo različite slojeve, višestruka značenja... Jedina razlika u odnosu na ranije forme umetnosti sastoji se u tome što se sada koristi drugačiji medij, mada treba uvek imati na umu da kvalitet jednog dela ne zavisi isključivo od načina na koji je ono stvoreno. Da citiramo Henrija Dženkinsa, jednog od autora programa komparativnih medijskih studija na Kembridžu: „Kompjuter je samo alatka koja nudi umetnicima nove resurse i mogućnosti za komunikaciju sa javnošću; ljudska kreativnost je ono što stvara umetnost.”

O temi video-igara kao umetničkih dela moglo bi se još mnogo toga reći, međutim tu bismo već zašli u stručne rasprave koje verovatno ne bi bile preterano zanimljive većini naših čitalaca. Ukoliko vas zanima da nešto više saznate o ovoj temi, preporučujemo vam da posetite sledećih nekoliko sajtova koji se, svaki na svoj način, bave igrama kao estetskim objektima: www.game-research.com/default.asp, web.mit.edu/cms/People/henry3/index.html, www.gamestudies.org, www.digra.org...