Kao što vidite na sve strane, ovaj broj je poseban. Pršti od nostalgije, sećanja na Kulina Bana, gumenu tastaturu i računala koja su se merila u kilobajtima. Danas je dvadeseti rođendan vašeg omiljenog časopisa, koji po starosti na ex-YU prostorima šije samo slovenački „Moj mikro”. Ili „Moj Mirko”, „Tvoj Mirko” ili „Naš Turk”, sjećanje blijedi. Koliko je samo faca prošlo kroz ove strane? Koliko pravih njuški, a koliko šabana koji su brzo bili provaljeni? Koliko ih se zadržalo više od deset godina da mestimično truju, a mestimično obrazuju čitalaštvo? Odgovor na sva pitanja je - mnogo. I previše.

Šta li radi čuveni freelance ilustrator Domagoj Krešo-Lovrić, koji je svojevremeno bio toliko uporan da ucuri u SK da glavešine nisu mogle da ga odbiju. Gde je famozni Dominik Lenardo, džabahatoliki Nenad Balint, preduzimljivi Aleksandar Petrović? Da l’ su još uvek na svetu il’ su predali meč? Samo za smernog i skromnog Slobodana Macedonića znamo gde se tačno nalazi, zahvaljujući mikrolokatoru koji smo mu jednom prilikom na kvarno ubacili u porciju šampita. Ah, slavni i gabaritni autori koji su ostavili pečat na ovaj list ili ga još uvek ostavljaju. Neki od njih, kao naš čuveni šef Moshorinsky, angažman su započeli kao golobrada momčad objavljujući POKEse za igre na osmobitnim računarima (to su one šifre pre vremena ’tilde’ i GOD modova). Drugi su u celu priču upali s mračnih gusarskih ostrva neformalne softverske distribucije, treći su došli iz privrede i zakonodavstva (dobro, nisu...), četvrti su počeli da pišu da ne bi umrli od gladi, peti da bi ispali face u društvu, šesti da bi kupili Čoper (ne motor, čoper), sedmi da okaju grehe predaka...

Ja sam povremeno upadao u celu priču, povremeno ispadao dok sam branio domovinu i studirao, dok pre nekih sedam godina nisam dobio ponudu koju nisam mogao odbiti (konjsku glavu u krevetu). Pisanje za časopis i pisanje uopšte je narkotik kojeg se retko ko do kraja oslobodi. To je najlakši način da se bude kreativan: osim pravljenja dece, svaki drugi oblik stvaranja je neuporedivo teži od piskaranja. Sećam se kada mi je prvi tekst izašao u novinama, i to u gorepomenutom slovenačkom magazinu. U jesen 1986. godine, ja u sedmom razredu pred ekskurziju u Sarajevo Titovim putem, a meni stiže pismo iz Dežele s obaveštenjem da „smo Vam, poštovani gospodine, objavili prilog u septembarskom broju”. Opis igre Dynamite Dan na Spectrumu 48K. Bio sam ekstatičan kao Portorikanac nagutan ekstazija, seo sam na bicikl i vozio kilometrima. Kad malo bolje razmislim, to je bila prva lova koju sam zaradio: potrošio sam je na kasetu s novim igrama i sjajno-crni Kempstonov džojstik. Ćale je mislio da će od mene još i ispasti nešto. Bio je u pravu.

Istorija kompjuterskog opismenjavanja kod nas ozbiljnije teče od kraja 1982. godine, zahvaljujući hiljadama Spectruma koje su gastarbajteri na najrazličitije načine šverali u zemlju. Ljudi ni ne slute kakav je ovo značaj imalo za desetine ili stotine hiljada omladinaca koji su uz pomoć male crne kutije uspeli da izbegnu komunistički brainwash i urade nešto sa svojim životom. Mogu da garantujem da je 80% tih čuvenih mladića i devojaka koji su od 1991. šmugnuli iz Srbije imalo kućni osmobitni računar. Oni koji su ostali i uspeli da nešto zarade na pošten način, a na konto svoje inteligencije i sposobnosti, takođe su morali da budu tehnološki dotaknuti na ovaj način. Sigurno, ali sasvim sigurno, gomila beznadežnih slučajeva s biroa za zapošljavanje ili traktorskih zavoda koji ne proizvode ništa prezirno je odmahivala rukom na te kompjutere, slušala Milli Vanilli umesto The Smithsa, gluvarila po bulevarima, počela da puši duvan sa 13 godina i završila bez ikakve perspektive. Kompjuter u detinjstvu je recept za uspeh, bre! Pogotovo za onoga ko je počeo na vreme, pre nego što su računari postali deo opšte kulture. Pre Interneta.

Ah, koji su to bili dani. Cele osamdesete godine i početak devedesetih su bile pravo vreme za odrastanje i pubertet: vremena i novca je bilo sasvim dovoljno za zezanje na računaru i van njega; igara je bilo na sve strane, niko nije ni pomislio da je kopiranje kaseta i disketa ilegalno... Svi koji danas znaju nešto o kompjuterima ili se posredno ili neposredno bave njima, za svoje kompletno znanje mogu da zahvale odsustvu zakona o autorskim pravima! Zato je jako glupo slušati apele za legalnim softverom od strane ljudi koji su pravo na tekstove s apelima stekli na potpuno suprotan način, koristeći i učeći na softveru koji nisu platili. Oni podsećaju na intelektualca iz pesme Ramba Amadeusa koji se stidi svoje stare majke i oca, a ima debelu ženu.

Svi smo mi začeti u grehu: svoje postojanje dugujemo seksualnom činu, a svoje znanje o računarima piratskom softveru. Šta bi bilo bez toga? Kako bismo naučili sve što znamo da smo morali da plaćamo igre i programe?

Gde ste videli da je neko postao nindža koristeći shareware?