Miodrag Kuzmanović počeo je da piše za „Svet kompjutera” još krajem osamdesetih, ali je ta strelovita karijera presečena kada je i JNA zaželela takvog vrlog mladunca u svojim redovima... Potom je (prema sopstvenom priznanju) pod uticajem TV serije „Zakon u Los Anđelesu” upisao Pravni fakultet u Novom Sadu, verujući da će i sam, poput svojih fiktivnih idola, jednog dana imati para, žena, uzbuđenja, skupih automobila i kurira kao što je Beni u kancelariji... Moglo bi se reći da se samo ovo poslednje, na izvestan način, ostvarilo... Kuzmin povratak u SK drugom polovinom devedesetih doveo je do brušenja njegovog prepoznatljivog stila pisanja, što je rezultiralo ličnom kolumnom kao jedinim razumnim rešenjem za toliko ispoljenu individualnost. Od četrdesetak kolumni „Ja, igrač” izdvajamo onu iz decembra 2002. godine koja je, prema našim saznanjima, izazvala najviše bure među čitaocima...

Hoću da budem grobar

Pekar, lekar, apotekar... © Bora Čorba

Da, zaista. Sve je bolje od trgovine računarima i računarskom opremom. Mogao sam da postanem raznosač pica, moler, pekar, obućar, advokatski pripravnik, programer, snajperista... Mogao sam profesionalno da pravim društvo starijim damama za skromnu nadoknadu; mogao sam 1991. godine da odem u Australiju ili Ameriku i postanem poznat; mogao sam da kradem kasetofone na parkinzima i dilujem hašiš kao neki moji drugovi iz detinjstva. Ali ne. Gospodin je hteo fini posao u komercijalnim vodama, priliku da bude kulturan i intelektualno superioran u isto vreme, da raspoloženim klijentima teoretiše o prednosti Rive TNT nad Savageom 4, da kupuje jeftino i prodaje sa rabatom od 10 odsto. Da mušteriji koja je uvek u pravu pomogne da navuče kaput posle uljudno sklopljenog deala... Tako ti i treba, gospodine budalo.

Posle 1100 radnih dana, uz jednu nedelju odmora, uhvatio sam sebe kako se hvatam za srce u potrazi za vazduhom. Tog dana kada sam konačno shvatio smisao života, imao sam neobično mnogo živopisnih susreta s uvaženim potrošačima. Već u 9.00 nekoliko likova je htelo da drugu za rođendan kupe Kelerona i džojstik (A, kako to nema garancije na džojstik? Kako to misliš, mogu da ga slomim?). To se nastavilo posetom starog slobiste S. „pain” Đurića koji me je ubeđivao da mu modem ne radi (a naravno radi, ali ser ne zna engleski) i piskavim sarajevskim akcentom postavljao mi jubilarno stomilionito besplatno pitanje (imam kredita ko’tebe, hihi, radio sam nadogradnju prije dvije godine, hihi!), nekoliko majki s decom kojima računar treba kao Šiptaru četkica za zube, pseudopirata koji se žali na rezač, a ne čita help program za snimanje, omladinca koji je kupio miš i slušalice i to potkrepio sa 50 pitanja u vezi s instalacijom NT 4 sa service packom 6.

Ipak, najviše je likova koji misle da hoćeš da ih prevariš: njima su Pera i Laza rekli da ne Duron ali deder ram, ploču ATX i maderbord su videli za 30 eura! Kakav bre Džifors! Tu je i patnja oko demistifikovanja komercijalnih oglasa velikih računarskih firmi, koje razvuku frekvenciju procesora na pola strane, a prećute da su sve ostale komponente đubre. Čovek sa ponekad zaista oseća kao Paja Patak koga dve neuhvatljive veverice besomučno maltretiraju, razvlače kao pitu i stavljaju mu eksere pod ležaljku.

Naš užasni narod nije kriv što je užasan. Azijska društvena svest i azerbejdžanski mentalitet nepoverljivosti prema svakome i svačemu što potpuno ili delimično ne razumeju, posledica su naše hiljadugodišnje nesreće. Turci, Austrija, Hitler, komunisti, Sloba, DOS, Windows... Aveti prošlosti i impregnatori genetske ćudi lasice i bubašintera uzroci su i šablon modernog čoveka sa ovih prostora, koji je morao da postane zlokoban, gadan i nepoverljiv da bi preživeo zubati milenijum (jedini, ali jedini period dobrog i kvalitetnog života u Srbiji jesu zlatnih 40 godina na prelazu iz XIX u XX vek, od berlinskog kongresa 1878. do balkanskih ratova 1912. godine). Iako se ljudski karakter ogleda i vrednuje kroz opservaciju svih aktivnosti i socijalizaciju, mene lično tangira samo jedno: razmena informacija i emocija pri uslužnoj delatnosti. Ou boj. Kako čovek da bude dobronameran i iskren trgovac kad 95 odsto kupaca želi da nateže konopac s tobom, kada moraš da zadobiješ njihovo poverenje pre početka priče o poslu (kao kad se trudiš da pomaziš mačketinu, a ona cvika) i da razumeš njihovu tiradu „nema se para”. A moraš da budeš fin da bi te klijent preporučio svojim pajtosima, koji će kupiti računar kod tebe, obrisati win.ini posle 20 minuta i grmeti na telefon: „šta si mi to prod’o, bre!”; čija deca izgube CD-ove sa drajverima koje „nismo dobili od vas, majke nam”, a dotična misli da nema Solitairea bez ikone na desktopu...

Možda ja težinu rada s ljudima shvatam suviše lično. Možda je sve ovo bullshit za izbeglicu koji prodaje jaja na pijaci, pokriva se novinama i tepa pauku umesto veselom psetancetu. Šta da radim, ja sam navikao na udoban život, minimum truda i maksimalni rezultat. Dok sam živeo s roditeljima i studirao, bilo je divno: igrao sam igre, jurio sojke, pušio cigarete. Sad kad treba da radim, ja sam odlepio već posle tri godine. Totalni amater, nema šta. Što je najgore, moja nervoza već načinje i ljude s kojima radim i čijem životu sam dodao bar 10 odsto nepotrebnog pakla.

Postoji jedan divan i smiren posao gde nema reklamacije, garancije i gde mušterije ćute kao zalivene. Biti gazda pogrebnog preduzeća možda zvuči pomalo banalno, ali ta ideja mi se već nekoliko meseci intenzivno mota po glavi. „Himera”, moja agencija za sve vrste pogrebnih usluga jednog dana će postati stvarnost. Nosiću crno odelo, biću uljudan i tih, imaću ekipu koja razvozi, ugovara i pokopava. Kupiću nekoliko placeva van Novog Sada i napraviti privatno groblje s mnogo popularnijom cenom parcele od gradske. Kada se obogatim, sagradiću malu vilu na brdu iznad firminih zemljišnih resursa u kojoj ću provoditi svoje skromne dane na ovom svetu, vilu u kojoj će svaki putnik-namernik moći da dobije utočište od kiše, mraka i grmljavine...

Bwahwahahahahahaaaaaaaaa!