Pravo je zadovoljstvo kada konačno ukapirate zašto stvari u igračkoj industriji ne funkcionišu idealno. Zašto smo bombardovani igrama koje izgledaju gadno, jadno i jednostavno... Zašto svaki treći akcioni naslov na PC-u izgleda kao nešto što je izvučeno kukom iz močvare... Zbog Playstationa 2. You see, ljudi prave igre imajući u vidu najbedniju šklopociju među aktuelnim platformama, ograničavajući iole napredne elemente koji su izvodljivi na PC-u, Xboxu ili GameCubeu. Plavi paralelopiped sa 32 MB RAM-a i procesorom na 300 MHz je mustra po kojoj svaki majstorski tim s kredom iza uveta šije igru koju hoće da proda u brdo primeraka i zbog koje je sav ostali svet osuđen da igra naslove koji izgledaju i funkcionišu potpuno prevaziđeno. PS/2 je IgračkaStanica s koje su svi vozovi odavno otišli. Zato igramo naslove poput Judge Dredda i kill.switcha, na kojima se iz aviona vidi tužni obris fetusa koji je iz utrobe izašao pre nego što se potpuno formirao. Nedovršeni obris igrice koja je mogla da postane igra deprimira više nego faca Koštunice dok smoreno priča o nečemu.

kill.switch je zaslužio da bude bolji, s obzirom na sjajnu ideju i zanimljiv način izvođenja. Šta drugo reći za premisu koja podrazumeva da ste internacionalni high-tech terorista koji koristi napredne tehnike za daljinsku kontrolu uma, uz pomoć kojih komanduje komandosom obučenim u uniformu američkog specijalca, zakuvava sukobe širom sveta, sa ciljem da sučeli supersile i izazove novi svetski rat? Sjajno! Super ideja koja je ostala na stadijumu zamišljenog, s obzirom na to da će vam se kroz igru servirati malo ili nimalo sadržaja koji upotpunjuju formu. Sem nekoliko rečenica (bukvalno) pre i posle svake misije, flešbekova komandosa-automatona koji se na trenutke seća svoje žene/verenice i zlokobnih komentara terorističkih glavešina, nećete imati pojma koga i zašto napadate, kako se vaša misija na Bliskom istoku, naftnoj platformi ili biolaboratoriji uopšte uklapa u zli master-plan međunarodnih mutivoda.

Zadaci u misijama su adekvatno besmisleni i, bez obzira na nivo koji prelazite, bez izuzetka funkcionišu na isti način: borba i trčanje do svetlećeg plavog markera, eventualno stiskanje tastera ’E’ (postavljanje bombe, otključavanje vrata...), trčanje i borba do sledećeg hot-spota i finalni izlaz s nivoa. Istini za volju, ponekad se atmosfera začinjava vremenskim ograničenjem...

Ako su nivoi strukturno ograničeni, predvidljivi i nimalo izazovni, akcija na njima delimično vadi stvar. kill.switch je izuzetno brza i na momente vrlo eksplozivna igra koja podrazumeva munjevite reakcije i bar na papiru zahteva realnu taktiku borbe u zatvorenom prostoru. Zauzimanje zaklona iza veštačkih prepreka, nameštaja, zidova i objekata u okruženju i otvaranje vatre sa delimično do potpuno sigurne pozicije najbolja je stvar koju igra može da ponudi (nije ni čudo što se kompletna marketinška kampanja igre bazirala na potenciranju ovog gameplay momenta). Zaklonjeni iza prepreke (u čučećem ili stojećem položaju), vatru možete otvarati na dva načina: izvirujući sa strane ili odozgo ili isturajući pucaljku iznad glave i roštiljajući na slepo, što ćete ređe raditi usled nepreciznosti. Nažalost, zbog prirode kontrolne kombinacije na PC-u (miš + tastatura), pomoću koje je nišanjenje lako i eliminacija protivnika jednostavna, nećete imati baš previše motivacije za sklanjanje od kiše metaka. Na Xbox verziji koju smo svojevremeno probali to ima mnogo više smisla jer ciljajući palcem nikada nećete biti dovoljno ubojiti. Zbog toga, čak i na hard nivou težine, PC port kill.switcha ne predstavlja veći izazov za veštog igrača. Protivnici i njihov AI takođe ne doprinose izazovu: iako se na trenutak da naslutiti nekakav plam inteligencije kod hordi vojnika koji će vam stati pred nišan (hvatanje zaklona, bacanje granate u vašem pravcu...), u većem broju situacija će vam se prosto namestiti na penal i umreti posle nekoliko pogodaka u prsa.

Grafika i animacija igre nisu podložne diskusiji: kill.switch zaista kasni najmanje tri godine za nečim što se danas smatra prosekom. Nedostatak detaljnih tekstura igru čini ispranom, bledom i neubedljivom, lišenom bilo kojeg iz palete modernih efekata aktuelnih grafičkih akceleratora. Animacija vašeg lika varira od prolazne pri zauzimanju zaklona i otvaranja vatre iza prepreke do nečuveno nedorađene koju ćete iskusiti pri trčanju. Iako se radi o ratniku koji je kontrolisan daljinski, mislimo da čak ni on ne bi trebalo da jurca kao da grabi ka WC-u u poslednjoj fazi dijareje, sitnim i brzim koracima sa nogama stisnutim u kolenima.

Problem koji nadograđuje i produbljuje falinku lakoće je dužina igre jer i najveći smetenjak može da je preore za 6-7 sati kontinualnog igranja, što čini kill.switch kratkim i ne tako slatkim iskustvom za spaljivanje popodneva i dela večeri.