Istorija čovečanstva je istorija dobra i zla. Nažalost, mračna strana ljudske prirode mnogo je češće ostavljala trag u događajima koji su potresali svet. Da je te daleke 1888. godine londonski Skotland Jard imao barem delić tehnologije kojom raspolažu savremeni forenzičari, najveća misterija u istoriji moderne kriminalistike danas bi verovatno bila samo jedna zaboravljena stavka u nizu rasvetljenih zločina u Velikoj Britaniji, a igre Jack the Ripper po svemu sudeći ne bi ni bilo. Međutim, u vreme kada je mikroskop smatran vrhuncem tehnike, a maglovitim ulicama Londona je odzvanjao topot konjskih kopita, u predgrađu Vajtčepelu dogodila se serija ubistava koja je već više od jednog veka obavijena velom tajne. U periodu od 8. avgusta do 9. novembra 1888. neidentifikovana osoba, najverovatnije muškog pola, ubila je pet žena, izmrcvarivši ih na najužasniji način, dok se još dvanaest slučajeva nasilnih smrti direktno ili indirektno dovode u vezu s njom. „Londonski kasapin” koji se potpisivao kao Džek Trbosek nikada nije uhvaćen, mada se špekulisalo da je po profesiji bio lekar, s obzirom na hiruršku precizost kojom je „obrađivao” svoje žrtve, a bilo je i onih koji su tvrdili da je čitav slučaj zataškan u cilju skrivanja činjenice da se radi o čoveku bliskom kraljevskoj porodici.

Ovako intrigantna priča, bazirana na istinitim događajima, naravno da nije mogla da promakne autorima kompjuterskih igara. Do sada je bilo više pokušaja da se kroz različite avanturističke igre, na osnovu stvarnih istorijskih podataka, ali i kreativne mašte, rekonstruiše identitet ubice i obelodane motivi koji su ga podstakli da počini pomenute zločine. Verovatno najbolji primer te vrste datira iz 1993, i to kao jedno od pet poglavlja čuvene horor avanture Waxworks, a tu je i kultni cyberpunk triler Ripper, koji je stravičnu priču samo prilagodio današnjim uslovima života i tehnologiji 21. veka.

Francuska firma Galiléa, iza koje do sada stoje dve osrednje niskobudžetne avanture (The Cameron Files: Secret of the Loch Ness i Pharaoh’s Curse: Cameron Files 2), odlučila se za nešto drugačiji pristup legendi o Džeku Trboseku. Naime, sama činjenica da njegova sudbina nikada nije rasvetljena omogućila je da se rodi ideja o svojevrsnom nastavku priče, ovoga puta smeštenom usred Njujorka, na samom početku dvadesetog veka. Trinaest godina nakon londonskog masakra, u jednom neuglednom njujorškom kvartu, u roku od nekoliko dana događaju se dva ubistva lokalnih noćnih dama, koja po tehnici veoma podsećaju na Trbosekov „ručni rad”. Džejms Palmer, mlađani reporter dnevnika „New York Today” kojem u poslednje vreme tiraž opasno pada, dobija zadatak od urednika da pronjuška po okolini i eventualno sazna pikanterije koje su policiji ostale nepoznate. Njegovo zalaganje će uroditi plodom, ali će to privući pažnju i samog ubice. Tada će se postaviti pitanje da li se radi o psihopati koji kopira zločine ili je sam Džek Trbosek u međuvremenu postao gastarbajter.

Kao i prethodne igre ove firme, Jack the Ripper je P&C avantura sa izvođenjem u prvom licu, sa statičnim 3D lokacijama koje se mogu sferno panirati u svim pravcima. Priča je podeljena na dvanaest poglavlja (dana), pri čemu se svako sastoji od dva segmenta: dnevnog i noćnog. Preko dana stvari se obično svode na klasično reportersko intervjuisanje očevidaca i osumnjičenih lica, mukotrpno izvlačenje informacija od policijskih zvaničnika i kopanje po pozamašnoj kriminalnoj arhivi koju poseduje jedna privatna detektivska agencija, dok je noćni život daleko zanimljiviji jer je rezervisan za manje konvencionalne radnje kao što su provaljivanje u bolničku mrtvačnicu, posete javnoj kući, postavljanje zasede i sl. Sve to teče više nego glatko, iz prostog razloga što je avantura veoma laka i logična, a samim tim prilagođena najširem krugu ljudi. Autorima, dakle, nije bio cilj da opterete igrača, već da što bolje dočaraju atmosferu koja je u „Velikoj Jabuci” vladala pre jednog veka. Za to su korišćene autentične fotografije njujorških ulica, koje su pomoću skalabilnog „Virtools” enginea koji omogućava „razvlačenje” bitmapirane grafike na nekoliko rezolucija (do 1024 x 768) prenete u elektronsku formu. Igra, naravno, obiluje i direktnim aluzijama na londonske događaje. Recimo, glavni ženski lik, pevačica Abigejl, radi u kabareu koji se zove „The Red Chapel”.

U kompjuterskim igrama vokalne muzičke numere se retko sreću, a čak i kada ih ima, obično nisu vredne pomena. U slučaju Jacka the Rippera je drugačije - za potrebe ove igre posebno su pisane kompozicije koje izvodi profesionalni akustičarski trio (ženski glas, violina i gitara), a takvog su kvaliteta da bi mnoga svetski poznata muzička imena verovatno poželela da se nađu na njihovim albumima. Naslovna pesma „The Three Ravens”, komponovana u duhu tradicionalnog irskog melosa i interpretirana na savremen način, naprosto obara s nogu svojom lepotom i harmonijom.

Jedna horor avantura kao što je ova trebalo bi da kod igrača izazove manje ili više snažnu reakciju, ako ne otvoreni strah, ono barem pritajenu nelagodnost. Međutim, ovde toga nema čak ni u tragovima. Priča o serijskom ubici ispričana iz ugla jednog reportera, (polu)pasivnog posmatrača onoga što se oko njega događa, ma koliko bila zanimljiva i puna iznenadnih obrta, deluje podjednako mlako kao i reportaža o štrajku baletskih umetnika ili izveštaj o skoku cena na pijaci. U želji da naprave igru za sve i svakog, autori su otišli predaleko i izbacili svaki suspens, a o hororu da i ne govorimo. A priča o Džeku Trboseku bez kapi krvi je isto što i priča o Terminatoru koji sa osmehom na licu služi goste u restoranu brze hrane.