Helikopterska simulacija Fair Strike pokušava da pomiri dva dijametralno suprotna pristupa u igrama baziranim na modernom vojnom hardveru. Kao što je poznato, arkadni i simulacioni princip prave poslovičnu segregaciju među publikom koja se u širem smislu «pali” na vojne teme, što rezultira slabom prođom igre ukoliko je ona namenjena uskoj ciljnoj grupi. U ovom slučaju oba elementa su potpuno ravnopravna, što omogućava većini igrača da odigraju naslov po svom ukusu.

Mnoge ozbiljne simulacije imaju opcije za smanjivanje doživljaja, nivoa realnosti i automatizovanje nekih operacija, ali sve bez izuzetka prave grešku kada je reč o dostupnosti tih mogućnosti jer teraju početnika da rovari po menijima i čekira opciju za opcijom. Fair Strike nudi i takvu mogućnost, ali samo kao sekundarni twaek elemenat. Arcade/Simulation je ovde uočljiv na prvi pogled i, što je najvažnije, radi stvar koja se od njega i očekuje. Kupovinom Fair Strikea, bez preterivanja, dobijate dva potpuno različita iskustva koja možete kombinovati čak i usred kampanje! Gotovo da se radi o dve različite igre sa istim sadržajem, ali sa potpuno drugačijom mehanikom. To je, naravno, za svaku pohvalu.

Akcioni pristup celoj stvari podrazumeva kontrolu helikoptera na način na koji se igraju first-person shooteri: WASD kombinacija za kretanje + miš za nišanjenje. Na donjoj skali nivoa realnosti kretanje letelice podseća na šetanje bezinercione cigle kroz prostor, dok na maksimumu simulacije morate voditi računa o desetinama faktora (vetar, kvantitet gasa, blizina zemlje i slično), koristeći neki dobar džojstik ili throttle & stick kombinaciju. Nažalost, mogućnost za podizanje nivoa realnosti nestaje u trenutku kada zaista postaje zanimljiva: osim aerodinamike, druge napredne opcije za kontrolu, avioniku i neko realnije simuliranje oružanih sistema ne postoje (ovo što je prisutno svrstava igru u svojevrsnu sim-lite kategoriju). Bez obzira na to što je relativno lako koristiti klasičnu helikoptersku taktiku izvirivanja iza brda, lansiranja rakete i vraćanja u zaklon, ponašanje nekih primeraka iz vašeg arsenala delimično uništava čitav koncept.

Ono što najviše pada u oči jesu potpuno nerealni dometi protivoklopnih raketa. Američki Hellfire i ruski Vikhr, po autorima igre, mogu da lockuju cilj tek kada je on znatno bliži od dva kilometra, što je velika razlika od realnih osam. Takođe, nema gotovo nikakve razlike u ponašanju Apacheovog mitraljeza i Hokumovog spregnutog topa od 30mm. Oba oruđa, iako drastično različita po dejstvu na cilj, zbog razlike u kalibru i brzini paljbe, prave gotovo istu štetu oklopnim i mekim ciljevima. Zaista izgleda pomalo glupo kada sa dva mitraljeska rafala iz Apača potopite tvrdi torpedni čamac ili uništite betonski bunker. Ovo u praksi znači da igra posredno favorizuje američke letelice koje nose duplo više metaka od ruskih (Kamov Ka-52 Hokum B zbog kalibra topa od 30mm nosi 400 granata, dok Apacheov Chain gun ima 1200 zrna), što je vrlo čudno jer dolazi iz ruskog razvojnog tima! Istini za volju, ponašanje protivoklopnih raketa i način nišanjenja deluju realno: američki Hellfire se televizijski navodi i posle lansiranja se propinje i napada cilj iz gornje hemisfere, dok se kod ruskih modela nišani laserom i oni dozvoljavaju ispaljivanje nekoliko raketa u brzoj sukcesiji.

Scenario i režija kampanja nisu nimalo zanimljivi. U suštini, stavljeni ste u ulogu jednog od pilota antiterorističkih multinacionalnih snaga, što je samo pokriće za mogućnost korišćenja američkih i ruskih helikoptera. Zadaci u misijama su klasični i svode se na uništavanje specifičnih ciljeva, praćenje svega i svačega, podršku trupama na zemlji i slične dogodovštine. Misione zone su male, što podrazumeva gotovo trenutnu akciju bez potrebe za monotonim deonicama približavanja cilju.

Na normalnom nivou težine u simulacionom segmentu igre Fair Strike je jedan od najtežih naslova s kojima smo se do sada susreli. Protivnika ima previše, a vaša letelica je nerealno ranjiva, bez obzira na model helikoptera koji ste povezli u akciju. Sličnost među letelicama je druga tačka spoticanja: svi helikopteri u suštini deluju identično, isto se ponašaju bez obzira na model, zemlju porekla ili natovareno naoružanje. Stvar malo vade odlični, veoma realistični 3D kokpiti sa potpuno funkcionalnim instrumentima.

Hardverska zahtevnost je poslednji veliki problem igre. Fair Strike prosto jede memoriju, procesorsku snagu i brzinu grafičkog adaptera. Preporučena konfiguracija iz Readme fajla jednostavno nije dovoljna. Jako smeta što se problemi sa frame-rateom javljaju isključivo kada su protivnici u blizini (letenje iznad detaljnog terena je uvek glatko), sprečavajući vas da adekvatno odgovorite na pretnju. Survavanje u plamenu po 20 puta u jednoj misiji će vas valjda naterati da pazarite taj Intel na 3.2 GHz...