Francuska izdavačka kuća Dargaud već godinama izdaje strip „XIII” Džina Van Hama (Jean Van Hamme) i Vilijama Vansa (William Vance), koji je u evropskim zemljama, gde god je preveden, stekao veliku popularnost. Baziran na ideji o operativcu nepoznatog imena i porekla, koji na grudima ima istetoviran broj XIII, strip se pokazao kao zgodan materijal od kojeg bi se mogla napraviti dobra kompjuterska igra. Prava na likove i događaje otkupio je Ubi Soft i sa licenciranim Unrealovim 3D engineom krenuo u posao.

Scenario igre je inspirisan čuvenim ubistvom Džona Kenedija u Dalasu 1963. godine. XIII predstavlja priču o zaveri protiv mladog i perspektivnog američkog predsednika koji je stao na žulj nekolicini visokih činovnika oficijelnog establišmenta. Nezadovoljni njegovom popustljivom politikom, njih dvadesetoro odlučuju da organizuju atentat, a da nakon toga na vlast dovedu nesposobnog naslednika koji će biti iskorišćen za uvođenje vanrednog stanja i vojne diktature. Kao egzekutor izabran je zaverenik pod rednim brojem 13, Stiv Rouland. On, međutim, nije znao da će i sam postati žrtveno jagnje i da je njegovo smaknuće odavno pripremljeno. Iako teško povređen, on uspeva da se dokopa svoje planinske vikendice i da poveri svojoj ženi šta se dogodilo. Tada na scenu stupa general Karington koji, da bi razbio zavereničku organizaciju i otkrio ko su njeni najuticajniji članovi, angažuje jednog od svojih najboljih ljudi, Džejsona Flaja, menjajući mu, radi što uverljivije sličnosti sa Stivom Roulandom, kako identitet tako i lični opis hirurškim putem.

Već mesecima unazad pričalo se da će XIII biti naslednik legendarnog Deus Exa i da će takav stil igre, obogaćen krajnje specifičnim strip dizajnom, biti dovoljan da igra nađe svoje mesto u istoriji. Išlo se čak dotle da je ona uvršćena u knjigu „1000 Game Heroes” (SK 7/2003) više od pola godine pre zvaničnog pojavljivanja. Ali, priče i reklame su jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo.

Umesto navodno revolucionarne mešavine akcije i avanture, dobili smo prosečnu pucačinu koja samo u početku, u prvih nekoliko nivoa, može delovati interesantno jer zaista liči na strip, zbog čega autore svakako treba pohvaliti. Dijaloški oblačići, strip šlajfne sa nekoliko sukcesivnih kadrova koje se tokom igranja pojavljuju na ekranu, čitljivi zvučni efekti koji prate one prave (Boooom..., Noooo... i slično), brze međuanimacije koje ilustruju paralelizam radnji (kao u TV seriji „24 Hours”) jesu neke od odlika ove igre po kojima će ona sigurno ostati upamćena. Sve to zaista čini da XIII izgleda kao interaktivni strip, a svaki nivo kao jedna njegova epizoda (ukupno ih ima, naravno, trinaest).

Ipak, iza te nesumnjivo neobične fasade krije se prilično neinventivna 3D akcija, puna ponavljajućeg sadržaja, koja ne samo da ne donosi ništa novo, već čak i ono što poseduje ne koristi na pravi način. Iako „gameplay” ima svetle trenutke kao što su upotreba automatske kuke sa čeličnim užetom koja služi za dosezanje nepristupačnih lokacija ili mogućnost da se neprijatelj tiho onseposobi korišćenjem okolnog inventara (stolice, metle, pepeljare ili parčeta stakla), kada se stvari saberu i oduzmu, sve se ipak svede na standardno „kokanje” kompjuterskih modela i pronalaženje izlaza sa nivoa. Protivnici nisu previše inteligentni, a posebno se glupo ponašaju kada heroj uzme nekoga za taoca. Tada uopšte ne reaguju i praktično čekaju da budu ubijeni. „Skill” sistem, koji je tobože implementiran u igru, nema nikakvog uticaja na razvoj glavnog lika jer je unapred definisan, bez mogućnosti da se na njega utiče.

Jedna od posebnih osobenosti Trinaestice jeste njena grafika. Kompletna igra je urađena tehnikom ćelijskog senčenja, koja se po vizuelnom izrazu drastično razlikuje od standardnog renderinga baziranog na svetlosti i danas se retko koristi u komercijalne svrhe (poslednji put ju je primenio LucasArts davne 1997. godine za potrebe špageti vesterna Outlaws). Ovaj specifičan postupak je upotrebljen svesno kako bi XIII što više ličio na strip. I zaista, korišćenjem jasno izraženih i separiranih boja, kao i crnih kontura (outlines) za isticanje oblika objekata, uz minimalnu upotrebu postepenih prelaza nijansi i senki, postignut je svojevrsni „comic look”, veoma blizak crtežu kojim se odlikuje istoimeni strip. Nažalost, skoro ništa nije urađeno da se tim i takvim likovima udahne makar malo virtuelnog života. Danas kada se srećemo sa igrama u kojima se vide takvi detalji kao što je, recimo, odsjaj svetlosti u oku glavnog junaka, prilično primitivno i neubedljivo deluju akteri čija su lica bezizražajno ukočena, tela „kockasta”, a pokreti glatki kao da su svi od reda progutali oklagiju. Neosporno originalan pristup u izradi grafike nije doveo do adekvatno dobrih rezultata, pre svega zbog traljave finalizacije.

Velika prašina se digla oko činjenice da je Stivu Roulandu glas pozajmio njegov televizijski kolega, čuveni FBI agent Foks Molder. Ispalo je, međutim, da je u pitanju običan trik za podgrevanje igračke mase. Naime, za Dejvida Duhovnog, čija karijera posle serije „The X-Files” baš i ne ide uzlaznim tokom, rad na igri XIII je bio više nego primamljiva tezga jer se njegov zadatak sveo na to da izgovori tridesetak prostoproširenih rečenica (na kraju krajeva, njegov lik je tu da puca, a ne da priča), za koje je verovatno „drmnuo” pozamašan honorarčić. Njegov doprinos konačnom izgledu igre sveden je, dakle, na puku simboliku, čime će posebno biti razočarani oni koji su mislili da će agent Molder kroz Trinaesticu barem nakratko ponovo oživeti. (Istina je tamo negde, prim. ur.)

XIII je lako mogao da postane kultna igra i imao je sve predispozicije: od sjajne početne premise, pa do reklamne kampanje kakva se samo poželeti može. Ali, šta vredi kad je sve između poprilično trulo.