Terminatorov hromirani endoskelet i jarko crveni pogled su nas u FPS formi prvi i poslednji put zastrašivali još sredinom devedesetih, kada je Bethesda Softworks na tržište izbacila duo relativno opskurnih igara pod „Terminator” licencom, Future Shock i SkyNET. Donekle ispred svog vremena, ova dva naslova ubrzo su potonula pod težinom sopstvenih inovacija, hendikepirana naprednim ali i mušičavim Xngine pokretačem. Više od pola decenije kasnije, dok novopečeni guverner Kalifornije po treći put na velikom platnu seje metke i dosetke u ulozi neuništivog T-800, Atari vaskrsava franšizu na PC platformi (uporedo sa verzijama za konzole), u izvedbi mađarskih anonimaca Clever’s Games. Za razliku od svojih prethodnika, War of the Machines tehnološki i koncepcijski kaska za konkurencijom, hendikepiran odsustvom inovacija i grubom završnom obradom.

Ukoliko ste očekivali da će vas War of the Machines staviti u teške čizme legendarnog Terminatora ili ste se potajno nadali da ćete možda čak dobiti priliku da preuređujete pejzaž u destruktivnom duetu sa zanosnom T-X, PC inkarnacija ove kultne licence grdno će vas razočarati. Uprkos tome što su najave prethodnih meseci stidljivo obećavale zaokružen proizvod, narativni elementi bilo kakve vrste ostali su isključivo na konzolaškoj strani tarabe, dok je PC publika počašćena naslovom koji Battlefieldov multiplayer koncept u potpunosti prenosi iz WWII okruženja u postapokaliptični Los Anđeles 2032. godine. To, na kraju krajeva, i ne bi bilo tako loše, da War of the Machines ne podbacuje u bezmalo svakoj kategoriji, ostavljajući dojam Potemkinovog sela - svi elementi su tu, ali se karton i šper-ploča naziru odmah ispod neosušene farbe.

Savezničke snage i sile osovine iz Battlefielda zamenjene su Tech-Com pokretom otpora na strani dobrih momaka i SkyNET veštačkom inteligencijom i njenim smrtonosnim mašinama u suprotnom uglu. War of the Machines primenjuje sada već standardni sistem raspodele uloga, tako da obe strane imaju po četiri različite klase sa individualnim prednostima i manama. Pokret otpora tako dobija klasičnog lovca na terminatore, sa blasterom i EMP granatama, kao i njegovu sporiju heavy varijantu koja može da bira između raketnog bacača i šestocevne mitraljeske mrcine. Što se podrške i infiltracije tiče, uloge popunjavaju izviđač (brz, ali veoma ranjiv) i dobavljač, koji može da leči i oprema saborce.

Mašine su, naravno, daleko interesantnije, tako da ćete osim vanila T-900 modela (koji isto ima svoju heavy varijantu) biti u prilici da upravljate onom malenom FK letelicom iz filma, opremljenom laserima i raketama. Na pojedinim mapama je i arhaični T-1 model, čija je sporost nadomeštena moćnim mitraljezima koji ljudske redove seku kao sir.

Kao što se moglo i očekivati, terminatore je u odnosu na toplokrvne učesnike izuzetno teško neutralisati. Dok igrač na strani mašina može bez veće zebnje da ignoriše većinu patetičnih napada protivnika i tako iživi svoje terminatorske fantazije (sa sve crveno obojenim pogledom na svet i skrolujućim brojevima u uglu vidnog polja), za ljudske vojnike mirovanje na otvorenom najčešće znači smrt. Najzad, War of the Machines takođe realistično modeluje više vrsta vozila, po nekoliko za svaku stranu: pik-apove, bagije, raspadnuta kola, kao i one masivne SkyNET tenkove kojih se sećamo iz prethodnih filmova.

Igra sadrži svega dvanaest multiplayer mapa, od kojih se većina tematski drži postapokaliptičnog motiva. Razrušene urbane lokacije inspirisane su različitim elementima urbanog planiranja, poput trgova, podzemne železnice, šoping centra ili pomorske luke. Manji broj ovih mapa je baziran na prepoznatljivim lokacijama iz poslednjeg dela „Terminator” trilogije: laboratorija i vojna baza u sadašnjosti predstavljaju prijatan vizuelni kontrast deprimirajućoj oronulosti lokacija iz budućnosti. Mape prilično variraju po strukturi, veličini i osnovnoj svrsi (mada se ni najveća mapa po kvadraturi ne može ni prineti enormnosti pejzaža koje Battlefield 1942 nudi već u srednjoj kategoriji).

Šetnja po opustošenim ulicama Los Anđelesa pokazuje da su dizajneri posvetili dužnu pažnju dinamičnosti linija protoka, iskoristivši gde god je to bilo moguće iznivelisanost prostora koju razrušena urbana sredina potencijalno sadrži: uska grla, širok izbor putanja i variranje eksterijera i enterijera su na zadovoljavajućem nivou. Nivoi se dosledno baziraju na kontrolisanju ključnih spawn tačaka, tako da se mehanika igranja ne razlikuje posebno u bilo kojem od tri ponuđena moda (uzgred, maksimalni mogući broj igrača je 32).

Estetski gledano, War of the Machines gubi bodove zbog hronične neuglednosti nivoa, pošto je poligonski budžet koji su dizajneri sebi mogli da priušte generacijski jednak FPS igrama od pre nekoliko godina. Povrh toga, većini mapa nedostaje arhitektonski fokus, nešto poput vizuelnog pečata koji bi nivou udahnuo dozu osobenosti. Mogućnosti enginea su (uprkos nezanemarljivoj zahtevnosti) na tehnološkom planu prilično skromne, tako da o nekim naprednim specijalnim efektima koji bi našim čulima pružili zadovoljstvo ne može biti reči.

Što se veštačke inteligencije tiče, botovi se ponašaju otprilike kao zavađeno stado ovaca: pojedinci u najboljem slučaju tvrdoglavo i besciljno lutaju po mapi, dok ostatak obično zbunjeno kruži oko neke spawn tačke. Imajući u vidu licencu na kojoj je ova igra bazirana, ironiju je nemoguće ignorisati.