Pre trilogije „Gospodar prstenova” bejaše „Hobit”. Tolkinova prva literarna poseta Srednjoj zemlji rezultirala je šarmantnom i nadasve maštovitom avanturom, koja nas je preko svog nevoljnog, ali srčanog glavnog junaka po prvi put upoznala sa rasom malenih ljudi velikih čupavih stopala - Hobitima. Kao i ostala Tolkinova dela, „Hobit” je ispod bajkovitih dešavanja koja već decenijama očaravaju decu (kako malu, tako i onu odraslu) pleo bogatu tapiseriju mitoloških niti i narodnih predanja, stvorivši živi univerzum čiji smo puls maltene mogli da osetimo kroz stranice. Za razliku od potonjeg, komparativno mračnog „Gospodara prstenova”, Bilbovo putešestvije bilo je obojeno srazmerno veselim tonovima, te je prirodno da se ova činjenica odslikava i kod digitalnih izvedbi - kako vizuelnim dizajnom tako i žanrovskom koncepcijom.

The Hobbit je 3D platformska avantura bazirana (i legalno omeđena, posle prošlogodišnje prašine koja se digla oko licenciranja) isključivo na Tolkinovom književnom delu, što ovom naslovu u startu otežava posao. „Brand Recognition” je krucijalan koncept u modernom potrošačkom društvu, a otkako su milioni ljudi na velikom platnu videli kako Gandalf, Golum i društvo „zapravo” izgledaju, dela koja ne mogu da se oslone na Džeksonovu trilogiju imaju nezahvalan posao stvaranja umetničke vizije koja bi parirala filmskoj. Kod Hobita se oseća potreba autora da na neki način povežu svoje čedo sa LotR brendom, pa makar samo kroz podnaslov na kutiji - The Prelude to The Lord of The Rings.

SK „Rings” ring

Bilo kako bilo, ova igra hrabro plasira sopstveni vizuelni identitet, što će od većine igrača u početku zahtevati mentalno privikavanje na nove izvedbe likova (s izuzetkom patuljaka koji sa svojom arhetipskom bradom i stasom apparently ostaju nepromenjeni gde god da se pojave). Velike baby-blue oči na mladolikom licu Bilba Baginsa odražavaju zdravu dozu Diznija, uz primese japanske animé (rukavice bez prstiju ga odaju), upotpunjenog busenom divlje crvene kose sa sve pozamašnim zulufima. Uopšteno uzevši, svet koji nam Hobbit dočarava krcat je živahnim bojama i zdepastim oblicima, uspešno stvarajući dojam crtanog filma. Povrh toga, cell-shaded novčići, drago kamenje, raznovrsno voće i pečurke (!) velikodušno su razasuti po pejzažu, potvrđujući pretpostavku da je ovaj naslov namenjen mlađem uzrastu.

Igra se prostire na oko jedanaest nivoa platformske akcije, labavo prateći događaje opisane u knjizi. Dizajneri su neizbežno na nekim mestima morali da improvizuju kako bi priču prilagodili akciji, ali, sve u svemu, Hobit uspešno povezuje sve ključne tačke kojih se sećamo iz knjige, od prvog nivoa u Okrugu, pa sve do Usamljene planine i susreta sa zlim zmajem Šmaugom. Sekvence između nivoa pospešuju bajkovitu atmosferu, u čemu naročito pomaže zaista odlična muzika, kao i kvalitetna glasovna gluma bezmalo na razini LucasArtsovih klasika.

Najveći deo vremena provešćete skakutajući s platforme na platformu. Mlađani Bilbo je iznenađujuće agilan za svoju veličinu, vešto grabeći ivice svakojakih uzvišenja i preskačući bez oklevanja provalije od kojih bi i mnogima sa dužim nogama srce sišlo u pete. Vredno sakupljanje dragog kamenja doneće vam dodatne health poene, dok je novčiće između nivoa moguće potrošiti na razne potrepštine poput bočica sa zdravljem ili protivotrovom. Nešto manji procenat igre provešćete boreći se sa protivničkom menažerijom. Tokom svoje odiseje Bilbo će ukrštati štap, mač i kamenje sa starim znancima iz knjige, poput goblina, orkova, trolova i pauka. Doduše, džinovske biljke mesožderi koje ćete sresti već na drugom nivou su podsetnik da je Hobit ipak daleki potomak brkatih vodoinstalatera i plavih ježeva.

Rudimentarna platformska akcija vešto je upakovana u sijaset mini-questova koji će vam nametati raznovrsne zadatke. Većina njih je neophodna za nastavak avanture, dok će se na svakom nivou naći i nekoliko zadataka koji su tu samo za ekstra bodove. Ovi questovi neretko dolaze u obliku laganih zagonetki, bilo da je u pitanju jednostavno nalaženje određenog predmeta, dopiranje do određenog mesta ili čak šunjanje oko trolovske vatre u šumi (šuškanje trulog lišća će od vas napraviti predjelo). Hobit povremeno usporava akciju sa šunjalačkim sekvencama, što još više dolazi do izražaja kada Bilbo oko polovine igre bude „pozajmio” Prsten od Goluma. Moguće frustracije tokom težih akrobatsko-šunjalačkih deonica su mahom izbegnute zahvaljujući pijedestalima za snimanje pozicije, koji se obično mogu naći upravo kada zatrebaju.

The Hobbit je razvijan paralelno za PC i konzole, s tim što je blaga prednost evidentno data konzolama. Ovakav tip igara retko kada uspešno promeni sredinu i zađe u „ozbiljnije” PC vode (Rayman franšiza je častan izuzetak). Stoga je bilo očekivano da će kontrolni sistem predstavljati tradicionalni kamen spoticanja, pošto dugogodišnja praksa pokazuje kako je mouselook koncept poprilično stran konzolaškim portovima. Međutim, osim ako ne posedujete napredan gamepad sa dual-analog kontrolama, miš i tastatura u ovom slučaju predstavljaju neočekivano logičan izbor. Običan gamepad zbog tvrdoglave kamere bitku gubi u prvoj rundi, dok se sa klasičnom miš-tastatura kombinacijom dobija sasvim prihvatljiva mouselook izvedba (doduše bez vertikalne ose).

The Hobbit uprkos nedostacima poseduje određen šarm, ali je u krajnjoj liniji ova mala igra ipak trebalo da ostane među svojima, gde bi ionako lakše našla publiku.