Jedan od najboljih, ako ne i najbolji evropski SF strip više puta je u poslednjih 15 godina postajao tema kompjutersko-konzolnih igara. Pretakanje specifične umetničke forme ovog postapokaliptičnog remek-dela ispostavilo se kao prilično težak zadatak za programere sa skučenim razvojnim vizijama, tako da nijedna od mnogobrojnih obrada nije odmakla od vrednosne kategorije loše/prosečno. Paradoksalno, najbolji naslov na tu temu je Judge Dredd Pinball.

Razlog za neuspeh Dred igara leži u istoj ravni sa sindromom Star Treka. Ono što je zaista interesantno u okviru franšize ne može lako biti preneto u interaktivnu formu. Techno-babble odnosno paranaučni dijalozi kojima se rešavaju problemi na Enterpriseu, Voyageru i Defiantu su pasivno zanimljiv sadržaj, podjednako težak za obradu kao i tamna, surova i politički nekorektna atmosfera Mega-Citya 1. Sam lik sudije Dreda, uber-surovog i apsolutno nepokolebljivog policajca sudije, njegovi monolozi, shvatanje života i sveta i odnos prema kriminalu čine ovaj strip apsolutno neponovljivim, sa akcijom koja je uvek podređena naraciji. Zato fantastičnu Dred igru niko nikada neće napraviti, osim ako ne pokuša sa formom čiste avanture.

To se u potpunosti može primeniti i na Judge Dredd: Dredd vs Death. U pitanju je klasičan shooter, paralelno rađen za PC i dve glavne igračke konzole, što predstavlja prvi i osnovni problem. Kontrole, grafika i puls igre prilagođeni su Playstationu 2, koji kao najmanji zajednički sadržalac ograničava izgled i koncept igre koja ima smisla samo u PC izvedbi. Relativno bleda grafika, teksture kojima nedostaju detalji i siromašni zvučni efekti deo su spektra vidljivog na prvi pogled. Neadekvatan AI i predominantna lakoća igre na svim nivoima težine svedoče o odsustvu balansa i izazova na koje su PC igrači odavno navikli, a koje ovakva uravnilovka može samo da nervira.

Tema igre Judge Dredd: Dredd vs Death jeste jedan od interesantnijih podserijala u okviru celokupne istorije ovog stripa: borba sa undead sudijama iz druge dimenzije. Sudije Death, Fire, Mortis i Fear sam život shvataju kao najveći zločin, osuđujući na osnovu toga celokupnu populaciju Mega-Citya 1 na smrt u mukama. Dredd ih je već jednom pobedio, koristeći nezamenljive usluge psi-sudije Andersonove, uz čiju pomoć je uspeo da ih zarobi i smesti u tzv. kažnjeničke ISO-kocke da trunu do kraja večnosti. S obzirom na to da se četvorka ne može ubiti, bilo je samo pitanje vremena kada će nešto poći po zlu i pokrenuti lanac događaja koji će ekipu osloboditi iz stazisa i nanovo postaviti na kurs uništenja...

Igra se sastoji od relativno dugačke single-player kampanje podeljene na nivoe, čije uspešno prelaženje otključava nekoliko eksternih sadržaja: nove likove koje možete koristiti u multiplayeru, kao i single misije, urađene u formi izazova nevezanog za glavnu priču (klasični koncept konzolnog navlačenja igrača). Pored glavnog toka fabule i sukoba sa četiri sudije, Dredd će imati priliku i za rešavanje minornijih zadataka: sprečavanje pljačke banke, hapšenje demonstranata ispred palate pravde koji se žale na surovost sudija i slično. Glatkom toku cele stvari doprinose i čuveni Dredd one-lineri™ od kojih su neki uzeti iz stripa (Give it up, Creep!) ili iz filma „Robokap” (Dead or alive, you’re coming with me!), uz dobru dozu politički nekorektnih opaski zbog kojih ga ljudi cene.

Odrađivanje misija se, pored ubijanja, svodi i na hapšenje. Kriminalca koji se predao, demonstranta ili nenaoružanog huligana ne smete jednostavno smaknuti. Njihova likvidacija vam smanjuje tzv. law-meter. Kada on dođe na nulu, Dreda hapse specijalne sudije i to je kraj igre. Zato imate dva tastera koje morate upotrebiti pre okidača: pozivanje na predaju i stavljanje lisica. Tek ako subjekat na poziv da legne s rukama na glavi odgovori paljbom, imate pravo da mu smestite metak u lobanju.

Čin hapšenja i razrezivanje kazne vam, pored povećanja law-metra, donosi i poene čija količina određuje vaš rejting na kraju misije, koji opet dovodi do otključavanja dodatnih sadržaja koje smo pomenuli. Gledati i slušati Dreda kako gotovo zlurado zacepljuje vremenske kazne podjednako je zanimljivo kao i oružani obračun s protivnicima.

Dredovi protivnici variraju od klasičnih kriminalaca, članova bandi, kultista, zombija i neke vrste vampira, do samih undead sudija za čije zarobljavanje ćete uvek koristiti neku skriptovanu zvrčku. Iako njihov AI nije ništa posebno, ipak se primećuju određene varijacije u ponašanju u zavisnosti od vrste oponenta. Čovek će se ponekad truditi da se skloni od vaših metaka, predavati se ako mu izbijete oružje iz ruke ili pobijete većinu kolega, dok će se zombiji i slični do poslednjeg daha truditi da vas bezglavo umlate rukama i čeljustima.

Oružje koje ćete koristiti nije, nažalost, preuzeto iz stripa već iz užasne filmske obrade sa Staloneom u glavnoj ulozi. Čuveni pištolj „Mirotvorac” sa nekoliko vrsta metaka nije elegantna retro pucaljka sa kazaljkom za izbor municije, već blasteroidna budža koja zauzima pola ekrana (sačmarica i jurišna puška su plod fikcije autora igre). No, ovo već spada u neobaveznu estetiku, važnu samo dugogodišnjim fanovima stripa.