Film „Hrabro srce” verovatno je jedno od najboljih ostvarenja sa velikog platna. Naša publika ga je svojevremeno primila sa velikim oduševljenjem. Možda je u pitanju setna paralela o malim i hrabrim narodima koji posle očajničke i časne borbe ipak gube slobodu, možda je stvar u dobroj režiji, sjajnom scenariju i još boljem Melu Gibsonu u ulozi škotskog vojvode, ili pak o kombinaciji ova dva faktora. Bilo kako bilo, ideja o kompjuterskoj varijanti ovog spektakla, čiji je razvoj počela grupa „originalnih” škotskih programera („Red Lemon Studios”) pre godinu dana učinila nam se sjajnom. Pa još kada smo videli prve screenshotove 3D strateško-borbenog enginea, sa gomilom besnih Škota u kiltovima koji se mlate sa Englezima, osećaj da imamo na pomolu hit bio je skoro sasvim utemeljen. Sada, kada smo je konačno dobili, možemo da kažemo samo jedno glasno - Avaj!

Zašto? Zato što je igra nezavršena, prepuna bagova, neispeglana i neistestirana do kraja! Braveheart ima fenomenalan potencijal i nesumnjiv šmek, ali je za doradu nekih stvari ipak trebalo još nekoliko meseci dobro zasukati rukave. O tome u nastavku texta.

U najkraćem, kompjutersko Hrabro srce podseća na hiper-evoluiranu mešavinu starog dobrog Defender of The Crowna i Lords of The Realma: 2D strateška mapa teritorije, manipulacija resursima, vojskom, seljanima i naseljima, proizvodnja, rat i trgovina, uz poseban 3D engine za borbu sastavni su delovi ovog eksperimenta. Vaš zadatak, kao lidera jednog od šesnaest škotskih klanova, jeste ujedinjenje braće po krvi (milom ili silom) i zajednički rat sa Englezima do konačne pobede. Klanovi koji su vam dostupni izvorno su preneseni direktno iz udžbenika istorije, svaki sa karakterističnim vrlinama i manama (balans diplomatskih, trgovačkih i borbenih veština). Naravno, tu je i gorski klan Wallace, sa sve Villiamom kao jednim od lidera (koliko je Mel dobio keša za svoju sliku u igri, možemo samo da nagađamo).

Osnovni segment igre, planiranje razvoja i ekpanzije vašeg malog kraljevstva je ekstremno detaljan. Možete uticati na gotovo sve što vam padne na pamet, od planiranja proizvodnje trgovačke robe i oružja, vrste i rute komercijalnih karavana, preraspodele radne snage po resorima, slanja špijuna i glasnika na susedne teritorije, izgradnje utvrđenja i odbrambenih instalacija, regrutacije seljaka, treniranja vojske i njenih manevara (osvanjanje, pljačkaški prepadi, pratnja lidera u diplomatskoj misiji...), do pregovora sa susednim klanovima, sklapanja privremenih ili trajnih savezništava, ucenama, osvajanjima, odbrani granica, atentata na protivničke vojskovođe... Svaka od pomenutih opcija, poseduje i podopcije (a naročito diplomatija), čime se obezbeđuje potpuna nelineranost koja bi trebalo da blagotvorno deluje na vaše strateško-upravljačke neuroreceptore. Ali...

Druga strana ove lepe medalje je neintuitivan i nezgrapan interfejs koji u nekim stvarima uopšte ne deluje logično, dok pri nekim operacijama (regrutacija i opremanje vojske) zahteva fizikalisanje i kliktanje mišem do iznemoglosti. Čak i kada posle nekoliko sati igre uobičajene operacije postanu „second nature”, postaćete bolno svesni činjenice da količina manuelnog rada prevazilazi zabavne okvire: tačno je da možete automatizovati proizvodnju i trgovinu, ali je stalna i ručna manipulacija izviđačima, vojskom, stalna kontrola raspoloživih resursa, morala armije i naroda i tuce drugih faktora usko povezanih sa bagovima (igorisanje naređenja za proizvodnju, obustava radova na utvrđenjima, povremeno nasumično lutanje armija), uz nedostatak nekih vitalnih poruka više nego zamorna. Jednostavno, autori Bravehearta uleteli su u zamku koju je Sid Mejer umešno izbegao kada je radio na Civilizaciji: naći balans strateške kontrole na nekoliko nivoa, bez stvaranja osećaja da igra upravlja vama, umesto da bude obrnuto.

Ipak, najveća mana igre je 3D taktička komponenta. Kao prvo, ista je izuzetno hardverski zahtevna: pošto su borci i teren čistokrvni 3D objekti, pri sukobima nekoliko stotina šarenih Škotlanđana nema tog sistema koji neće početi da štuca i kašlje. Kao drugo, sam način izvođenja bitke, položaji kamere, formacijski rasporedi i uticaj na ishod su apsolutno „predati u proizvodnju” u ranoj beta fazi: teren nema gotovo nikakvog uticaja na ishod i razvoj borbe; vojnici pri kretanju i sukobu uopšte ne ostaju u formaciji koju ste im odredili, tako da se sudari gotovo redovno pretvore u nasumično klanje prsa u prsa, o čijem ishodu ne odlučuje superiorna taktika već isključivo kvantitet naoružanih bradonja; pri susretu sa protivničkom armijom (čak i kad napadate utvđeni grad) se redovno nađete u sredini prazne ledine bez ideje o položaju neprijatelja (tražićete ga bar 5 minuta). I što je najvažnije, svaka bitka se odvija u tišini, uz retke uzvike, mumlanja i odobravanja (gde je čuveno škotsko urlanje, gajde, borbene pesmice...?).

Šteta za igru. Uz malo dodatnog peglanja, Braveheart je mogao postati pravi lovac na novac i vreme zagriženih stratega. Ovako, ostaće u uspomeni kao igra koja je slavno propala, baš kao i Škotska posle uspešne invazije bledolikih Engleza.