Pompezno dojezdivši u izloge, četvrti deo sage o „protivvanzemaljskoj borbenoj jedinici” (Extraterestrial combat unit, X-Com) momentalno je proizveo dve različite reakcije kod ljubitelja ovog serijala. Kušanjem novog, suštinski izmenjenog koncepta igre jednima je entuziazam za novim spasavanjem čovečanstva rapidno opao, dok su drugi sve inovacije primili kao zgodno osveženje već pomalo monotonog niza gradsko-šumske jurnjave za zavojevačima.

Šta je po sredi? Sastavni delovi svakog prethodnog X-Coma, s jedne strane, strateško planiranje, istraživanje i manipulacija osobljem i opremom i sa druge, taktičko odrađivanje borbenih zadataka vođenjem grupe komandosa ovde su znatno modifikovani. U stvari, i modifikovani i ukinuti. Nestanak potezno-realnovremenskog vida izometrijske makljaže sa alienima i njegova zamena klasičnom svemirskom pucačinom je izrazito radikalan rez koji vam se verovatno neće dopasti. Odmahivanje glavom ili nalaženje šmeka i slasti u ovoj varijanti nelinearnog Wing Commandera zavisi samo od vas.

Dešavanja u X-Com: Interceptoru hronološki su strpana negde između podvodnog rata (X-Com: Terror from the deep) i sukoba u Mega-Primusu (X-Com: Apocalypse) i prate ekspanziju čovečanstva u dubinu galaksije, uslovljenu potragom za resursima čije su zalihe na Zemlji iscrpljene. Naravno, korporacijske ekspedicije naleću na horde starih prijatelja koji kreću da silom ometaju bušenje i eksploataciju mineralnih asteroida, čime se nameće logična potreba za reaktiviranjem proverenog penicilina. X-Com postavlja stanicu u najugroženiji sektor i otvara novo poglavlje epske borbe za opstanak naroda i demokratije.

Osnovne opcije vezane za strateški mikromenadžment su relativno skromno izmenjene. I dalje imate slobodu projektovanja i izgradnje baza, kupovine opreme i regrutacije personala. Srž svakog X-Coma i najjači element motivacije za napredak u igri, istraživanje i primena novih tehnologija i zaplenjenog oružja su kozmetički drugačije izvedeni. Umesto da zarobljene artefakte proučavate sami, oni se automatski transportuju na Zemlju i tamo detaljno seciraju. Rezultate toga morate downloadovati kod vas ukoliko želite da koristite istraženo, a brzina „modemskog” prenosa zavisi od složenosti materije i komunikacione opreme kojom raspolažete. Takođe, opremu i naoružanje ne proizvodite sami, već ih naručujete od lokalnih firmi koje izbacuju nove modele upravo srazmerno vašem uspehu u otimanju vanzemaljske tehno-egzotike. Suštinski, mehanizam funkcioniše skoro u dlaku istovetno sa ranijim , sem što ne postoji potreba za unajmljivanjem naučnika i inženjera. Pilotska zamena za vojnike je jedini ljudski resurs bitan za igru.

Podsegment koji je zamenio taktičko vojno nadmudrivanje je veoma razočaravajuće rešeni svemirski dogfight. Nedostatak originalnosti i utisak relativne zastarelosti enginea nameću se od samog početka, a tu je i iritantni „retro look” preuzet iz X-Com: Apocalypse (lovci sa retrovizorima, leteći tanjiri koji zuje i izgled pojedinog oružja podsećaju na standard iz niskobudžetnih sf filmova sredine pedesetih). 3D prikaz, efekti i hardverska akceleracija su rešeni za klasu lošije u odnosu na Wing Commander: Prophecy, a naročito smešno izgledaju kada se uporede sa poezijom koju nudi Conflict: Freespace.

Protivničke letelice i piloti iz prvog X-Coma (sectoid, muton, ethereal...) dolaze u nekoliko vrlo sličnih oblika, čija (ne)raznovrsnost sigurno nikoga neće oduševiti. Frustracija borbe sa njima je zagarantovana bez obzira na izbor nivoa težine sa početka igre: selektovanjem lakših, napucavaćete ih kao zečeve, što će vam sigurno brzo dosaditi, ali ako odaberete teže pobelećete od ludačkog manevrisanja i nemogućnosti da ih pogodite. Zlatna sredina ne postoji.

Dinamičnost kampanje i nelinearnost misija umesto da celu stvar podignu na viši nivo, samo su dodatno nerviranje. Neko vreme će vam biti zanimljivo da presrećete suparničke lovce, napadate njihove transportere i baze (kada ih pronađete), ali će te ubrzo shvatiti da su to jedine varijacije na temu makljaže u svemiru (uz nekoliko povremenih izuzetaka, kada će te juriti pirate ili izviđati sisteme po molbi korporacije). Još je gore što ćete morati da se lično angažujete u svakom sukobu, bez mogućnosti da eventualno isprogramirate autonomno dejstvo eskadrila. Da biste završili igru, biće vam potrebno nekoliko stotina borbenih intervencija tog tipa. Svaka vam čast ako ne odlepite do kraja.

Sagledan u celini, X-Com: Interceptor po kvalitetu nikako ne priliči svojim legendarnim precima. Naprosto, izgleda i funkcioniše izuzetno neodgovarajuće, a adrenaliniski induktori koji su karakterisali prethodnike ovde postoje samo u tragovima. Možda će slavu serijala povratiti X-Com: Alliance, koga „Microprose” najavljuje za početak sledeće godine, kada ćemo biti svedoci prenošenja cele ideje u subjektivni kadar doomačine koja će koristiti Unrealov 3D engine. Vredi sačekati, a dotle će se valjda naći para za upgrade na PII.