Saobraćajne gužve u prenaseljenim gradovima su ogromne i već sama pomisao na saobraćajni kolaps u špicu izaziva jezu. I dok čekate na stanici punoj ljudi i propuštate već treći autobus u koji ne možete da uđete, kroz glavu vam je možda proletela misao: „Da imam sad kod sebe neko mini prevozno sredstvo, već bih kod kuće u ležaljci pio(la) limunadu”. E pa, upravo takvo „vozilo”, koje možete poneti sa sobom, pojavilo se u poslednje vreme, a to je električni trotinet ili kako se još popularno naziva i e-skuter. U većim gradovima sveta ovaj vid transporta postaje sve popularniji, a u nekim metropolama su se čak pojavili i e-skuteri za iznajmljivanje, koje možete otključati mobilnim telefonom, prevesti se i bukvalno ga ostaviti na ulici. Tamo se odomaćio i izraz „Poslednja milja” (last mile) koji označava relaciju od autobuske/metro stanice do kuće ili posla, koju morate da prepešačite i gde se ovakav trotinet pokazuje kao naročito koristan. Postoje razne varijante ovih skutera, od superportabilnih, do veoma brzih, sa sedištem (npr. Dualtron), koji mogu da razviju brzine i do 80 km/h, a mi smo probali jedan takav uređaj koji je odnedavno dostupan i na našem tržištu.

Već na prvi pogled, može se primetiti da je „mašina” prilično čvrsto napravljena i da je sve „utegnuto”, za razliku od nekih koji izgledaju kao da će se raspasti na prvoj krivini. Baterija se nalazi u donjem delu tako da je težište dosta nisko, što doprinosi stabilnosti u vožnji, naročito pri kočenju. Sa masom od 12,5 kilograma ovaj e-skuter spada u lakšu kategoriju (inače težine drugih modela variraju od sedam pa čak do 40 kilograma), tako da ga relativno lako možete preneti ako zatreba (na primer preneti kroz podzemni prolaz, uneti u voz ili autobus i sl.). Takođe, klik mehanizam omogućava jednostavno sklapanje u dva poteza, tako da bez problema staje u prtljažnik automobila.

Pogon je na zadnjem točku i na njemu se nalazi doboš kočnica koja je u kučištu, tako da je zaštićena od prašine i praktično ne zahteva održavanje, ali se teže servisira u slučaju da je potrebna intervencija. Točkovi od osam inča (20 centimetara) i prednji amortizer dosta dobro upijaju neravnine na putu, pa je vožnja prilično udobna. Gume se naduvavaju, pa je preporučljivo da se u njih sipa neka tečnost za zaptivanje, jer ako ih probušite, zamena nije baš jednostavna.

Upravljač se može podešavati po visini i na njemu se nalazi displej na kojem su prikazane sve bitne informacije: brzina kretanja, pređeni put, vreme vožnje, stanje baterije itd. Ispod displeja se nalazi i USB port na koji možete priključiti mobilni telefon ili neki drugi uređaj (dodatno svetlo, na primer). Ne bi bilo loše da na displeju piše i procena (makar okvirno) koliko još kilometara može da se pređe, mada je to skoro nemoguće utvrditi precizno, jer brzina pražnjenja baterije dosta varira, i zavisi od opterećenja. Na primer, kad vozite po ravnom, pokazuje da imate još „četiri crte”, a onda kad naiđete na uzbrdicu baterija opadne na „dve crte”, tako da ukupni pređeni put morate utvrditi na osnovu iskustva, a on zavisi od više faktora. Najvažniji faktor je svakako težina vozača, zatim da li su gume pravilno napumpane, koliko je ravan teren, kakvo je dugoročno stanje baterije, a takođe utiču i spoljna temperatura, vetar i neki drugi faktori. Rezultate koje smo mi postigli na testu sa težinom vozača od oko 70 kilograma možete videti u tablici, a realan utisak je da je baterija od osam amper-časova dovoljna za većinu gradskih relacija. Međutim, to se ne može reći i za jačinu motora. Naime, motor snage 250 vati je dovoljan da (sa vozačem od 70 kilograma) savlada nagib od oko sedam odsto brzinom od 10 km/h, a za veće nagibe od deset odsto ćete ipak morati da „pogurate”. Ako pak spadate u teže vozače, na uzbrdice nemojte ni da pomišljate jer je za njih potreban motor od najmanje 500 vati i/ili skuter sa motorima u oba točka.

Pređeni put takođe zavisi i od brzine kojom se krećete, a skuter ima tri stepena brzine kretanja i to: u prvom je maksimalna brzina kretanja malo brža od prosečnog hodanja (oko sedam km/h), u drugoj je ograničenje na oko 16 km/h, a u trećoj može da se ide maksimalnom brzinom, što po ravnom iznosi oko 25 km/h. Napominjemo da su ovo realne brzine prema GPS-u, jer je brzinomer pokazivao 15% veće brzine, no to se može korigovati podešavanjem prečnika točka u tzv. servisnom režimu. Takođe, u tom servisnom meniju se mogu podešavati i druge opcije, kao što su start iz mesta (ili odgurivanjem), tempomat, automatsko uključivanje svetla i drugo. Zameramo nedostatak zadnjeg amortizera koji bi vožnju učinio još udobnijom, kao i prilično slabo prednje svetlo, koje više služi da vas drugi vide nego što osvetljava put ispred vas, pa je preporučljivo da, ako vozite noću, stavite neku jaču svetiljku.

Najzad, nije zanemarljiva ni ušteda, jer se možete voziti skoro besplatno. Za punjenje potpuno prazne baterije potroši se 245 vat-časova struje (trajanje punjenja je četiri sata i 40 minuta), što prema gruboj računici znači da za oko deset dinara, možete preći 100 kilometara. Takođe, ne morate voditi računa o servisu i registraciji, parkiranju, osiguranju itd. Međutim, treba imati u vidu i da litijum-jonska baterija ima ograničeni broj ciklusa punjenja, te se nakon toga mora zameniti (obično je to nekoliko godina). U svakom slučaju vožnja je veoma zabavna, doprinosite ekologiji, a imate i neograničenu slobodu kretanja, bez čekanja i guranja u gradskom prevozu, što je u saobraćajnom špicu ponekad nezamenljivo iskustvo.