Na prvi pogled nam se učinilo da smo dobili potpuno isti uređaj kakav smo imali na testu pre nekoliko meseci. Tada (SK 10/2017) smo imali pristupnu tačku Aruba IAP207, koja je oblikom i dimenzijama identična testiranoj, sa razlikom u logou i natpisu HPE OfficeConnect. Poznavaoce materije ovo i ne treba da čudi jer je Aruba ćerka-firma kompanije HPE (Hewlett Packard Enterprise). Ova pristupna tačka je uređaj koji radi na dva frekventna opsega. Uzgred, uređaj u oznaci nosi RW, što se odnosi na ostatak sveta, jer postoji drugačija, američka verzija.

Kao što smo pomenuli, tačka je fizički ista kao model Aruba IAP207. Na blago stilizovanom prevoju na prednjoj strani nalaze se dve višebojne LED, na istim mestima kao i na Arubi i sa istim funkcijama, za status i radio-signal. Sa zadnje strane je priključak strujnog adaptera (12 volti, jedan amper), koji se ne dobija uz uređaj. Tu je i PoE gigabitni LAN port, pin hole za reset, konzolni port i otvor Kensington brave. Na neku ravnu vodoravnu ili horizontalnu površinu tačka se postavlja uz pomoć nosača, a u kutiji smo zatekli čak tri. od kojih su dva za postavljanje na „T” šine, a treći se pričvršćuje šrafovima/tiplovima. Kao i kod Arube, i ovde je kućište izrađeno od tvrde plastike i bez otvora za eventualnu ventilaciju. Iako bez otvora, uređaj nije predviđen da stoji napolju. Sve vreme dok je uređaj bio kod nas, temperatura je bila u normalnim granicama.

Tačka, pomenusmo, radi na dva frekventna opsega. Na sporijem opsegu (ali i „dalekosežnijem”), na 2,4 gigaherca, podatke prenosi brzinama do 400 Mbit/s. Na pet gigaherca prenos podataka ide do 867 Mbit/s. Iz ovoga vidimo da uređaj radi u standardnim granicama za dvopojasne (dual bend) uređaje po standardu IEEE 802.11ac. Za protok na oba opsega koriste se po dva MIMO strima (2x2:2). Ovo znači da tačka u svakom trenutku koristi po dva strima za slanje (TX) i prijem (RX) podataka, a u zavisnosti od povezanih uređaja to mogu biti dva uređaja ili jedan uređaj sposoban da ostvari 2x2 MIMO komunikaciju. Prenos se obavlja ugrađenim antenama od 3,4 dBi za niži i 6,6 dBi za viši frekventni opseg.

Od tehnologija ugrađenih u OC20 navešćemo Smart Air, gde će uređaj proceniti i automatski dodeliti kanal i snagu ka klijentu. Tehnologija favorizuje brže klijente, ali će isto tako proceniti kretanje klijenta kroz mrežu i prebaciti ga na drugu pristupnu tačku. Za sve to vreme će se truditi da pristupna tačka bude zaštićena od radio-smetnji. Na kraju, tu je i podrška za Facebook Wi-Fi (logovanje gosta u mreži njegovim Facebook nalogom).

Ovaj HPE se može postaviti u mrežu do osam istih uređaja u obliku klastera. Na testu smo imali samo jedan uređaj, pa nismo mogli da probamo kako se ponašaju u grupi. U našu lokalnu mrežu smo ga povezali LAN kablom, a za napajanje smo upotrebili strujni adapter. Već smo napomenuli da se može napajati i PoE adapterom ili PoE svičom. Nakon uspešnog butovanja, uključiće se „Power” LED, a za dalje konfigurisanje potrebno je preuzeti OfficeConnect WiFi Portal aplikaciju dostupnu na Google Playu i App Storeu. Uređaj nije moguće konfigurisati putem IP adrese ili na neki drugi način, iako mu je ruter uredno dodelio IP adresu. Kucanjem IP adrese dolazimo do stranice koja nam sugeriše isto što stoji na uputstvu - upućuje na aplikaciju za mobilne uređaje. Prvo što nas je neprijatno iznenadilo nakon pokretanja aplikacije jeste zahtev za upisivanjem lokacije, uz obrazloženje da će na taj način skenirati okolne uređaje, a odabirom deny aplikacija nas je izbacila iz setupa. Isuviše mnogo firmi, službi i koječega insistira da zna našu lokaciju koju ćemo joj dobrovoljno pokazati. O mejl adresi da ne govorimo. Oh, well...

Nakon uspešnog prvog povezivanja sa pristupnom tačkom, koje je malo potrajalo, došli smo do početnog ekrana koji je izdeljen na pet pločica. Svaka od pločica nam, osim naziva, daje i osnovne podatke. Tako nam pločica System Health govori da li je sve OK, pločica Application ispisuje koliki je transfer podataka bio za taj dan, a Clients koliko je klijenata povezano. Odabirom neke od opcija dobijamo više podataka, ali ne i nekih opcija gde bismo promenili određene parametre vezane za uređaj i/ili mrežu. U meniju pod Settings postoji malo toga što možemo podesiti i uglavnom je to u vezi sa obaveštenjima. Osim podešavanja, u meniju se nalaze opcije za pravljenje mreže za goste i dodavanje drugih uređaja, koji bi činili pomenuti klaster. Možemo zaključiti da aplikacija spada u red need-to-know-only, gde će se snaći i oni manje vični podešavanjima sličnih uređaja. Dodaćemo da se, nakon aktivacije, uređaju može pristupiti i preko IP adrese preko nekog web pregledača u okviru mreže, a grafičko sučelje je identično onom na mobilnom uređaju: bez ijedne dodatne opcije, ali i bez pločice Inventory pomoću koje detaljno pratimo našu pristupnu tačku i odakle dodajemo druge tačke u klaster.

OC20 je slična, da ne kažemo ista kao pristupna tačka Aruba IAP207, koju smo već imali na testu. Na mnogim online trgovinama (Ebay, recimo) i stoji HPE Aruba OC20. Identičnog su dizajna, iste propusne moći, iste snage antena, istih ili veoma sličnih mogućnosti, ali bez Bluetooth farova. Jedini pravi nedostatak je ne tako velika mreža povezanih tačaka, pa samim tim i manja pokrivenost prostora, i na kraju manja ukupna veličina mreže. Ovo poslednje je uslovilo i cenu, pa je tako OC20 osetno jeftiniji od Aruba IAP207. Sa cenom od oko 25.000 dinara ovaj HPE stavljamo u red povoljnih, ali krajnje upotrebljivih uređaja. Za manje poslovne prostore i slična scenarija je dobar izbor. Tu je i kompromis u lakoći upravljanja smanjenjem broja dostupnih opcija, što nije nužno i loše.