oliko je to malo u odnosu na potrebe tržišta, pokazuju i apeli gotovo svih učesnika u ovoj sferi, a čiji su zahtevi upućeni državi na temu investicija u obrazovanje većeg broja stručnjaka. Čitava priča zapravo se tu ne završava, jer je proizvodnja kvalifikovanog kadra složenija, nego što se na prvi mah čini.

Naime, osnovni problem je u institucijama koje se bave obrazovanjem kadrova. S jedne strane, one su stavljene u isti koš sa svim drugim delatnostima u društvu. Naime, bez obzira što neke oblasti rada imaju veće potrebe, a neke manje, država ne ažurira svoje kvote čime se održava sistem „svima po malo, nikome previše”. Rezultat je jednostavan - oni kojima je zaista potrebno više, pre svega jer je to zahtev tržišta i jer za njih kasnije postoji posao, nisu u stanju da na to isto tržište plasiraju adekvatan broj adekvatno pripremljenih mladih ljudi. Državni sistem je složen i naravno da je potrebno u društvu imati i advokata i ekonomistu i lekara i menadžera bez portfelja. Ipak, ukoliko ne postoji sistem sa povratnom spregom, koji u bubanj vraća aktivne podatke o broju, kvalitetu i rezoluciji pomenutih kadrova, ne postoji ni upravljanje nad sistemom.

Ovu jednostavnu lekciju iz signala i sistema, ali i iz organizacije i nekih drugih disciplina koje se izučavaju na univerzitetima, političari očigledno ne poznaju. Šta ćete, ipak na čelu države retko vidimo inženjere. Mora da postoji razlog za to. No, bilo kako bilo, višedecenijska praksa upumpavanja kadrova u sistem, bez ikakvog osvrta na brojno i kvalitativno stanje, stvorila je izvesnu inerciju koju je jako, jako teško izmeniti. Svi očekuju da će biti „ispoštovani”, i profesori latinskog, , akademski umetnici, i filozofi i sociolozi. Na drugoj strani akademskog spektra leže oni koji svoje znanje mogu vrlo lako da trampe za bolju ekonomsku poziciju. Lekari su odavno probili tunele van države i napuštaju je. Kriza zdravstvenog sektora je stvarnost našeg vremena i pitanje je trenutka kada ćemo biti primorani da lekare uvozimo. Takođe, državu su napustili i mnogi informatičari. Ipak, mnogi su i ostali. Još uvek rad u ovoj struci vredi ostanka. Znate, nije lako napustiti sve što jesi i sve što si ovde stvorio. Osim ako izbora nemaš.

Drugi problem u obrazovanju kadrova IT struke leži u neadekvatnom sistemu podrške predavačima. Svi pričaju o platama ovih stručnjaka. S razlogom! Kada uporedimo platu jednog prosečnog asistenta ili profesora ove struke, on zarađuje dva do pet puta manje nego njegove dojučerašnje kolege u industriji. Sramno, zar ne? Dodatno, težak i naporan akademski put često ne ostavlja prostor za boravak tih istih kadrova u industriji. To stvara jednu brazdu između akademskog pogleda i industrijskog pogleda na IT. Jedan moj prijatelj, koji je pored svoje vrle akademske karijere, malo i „video sveta” u oblasti industrijskog IT-ja je redak izuzetak. On potvrđuje pravilo. Amerikanci kažu - postoje oni koji podučavaju i oni koji čine! Ipak, narodi ove naše balkanske provenijencije su toliko puta pokazali da se ne uklapaju u te jednostavne sisteme klasifikacije. Sinergija industrije i akademije je jedini dugoročno održiv postupak „zanavljanja” sistema.

Na kraju, postoji i treći problem, koji nije usko vezan za obrazovanje mada je način na koji obrazujemo kadrove često i kolevka sistema vrednosti koji je temelj tog problema. U Srbiji se ne promoviše razvoj novih i inovativnih proizvoda i usluga. S jedne strane, okosnicu sistema obrazovanja čini metod „nauči postupak - primeni postupak”. Na njega se idealno nastavlja industrija koja trenutno raste na zgodnoj činjenici da smo mi jeftina radna snaga za „štrikanje” po željama nešto bogatijih tuđina. Ukoliko je vaše znanje takvo da može da se jednostavno replicira, odnosno ukoliko je vašoj konkurenciji relativno lako da dođe u poziciju da pruža sličan ili isti kvalitet usluge po sličnoj ili istoj ceni, vi ste u milosti i nemilosti političko-ekonomskih kretanja koji vam preko noći mogu doneti ali i oduzeti posao.

Sa druge strane, ako se bavite istraživanjem i razvojem sopstvene intelektualne svojine, vi stičete konkurentsku prednost koju je teže replicirati, te dugoročno postajete izdržljiviji. Tu je potreban sistemski pristup države. Olakšice za one koji investiraju u istraživanje i razvoj bi bili prvi korak. Cena istraživanja i razvoja nije mala i zato se većina kompanija na istu ne odlučuje. Ipak, ukoliko bi država omogućila da ona bude smanjena, neki bi se lakše upustili u sopstveni slalom kroz svet bitova i bajtova.

Tada bi više bilo kolektiva kao što su Nordeus, Seven Bridges, Frame, TruckTrack i drugi, koji su bili hrabri da prate svoj njuh i istrajni da ne odustanu kada nije sve bilo medeno.