Čovek odgovoran za jedno od najznačajnijih curenja u istoriji američke Nacionalne službe bezbednosti (NSA), Edvard Snouden, nije u zavidnoj situaciji. S jedne strane, zamerio se najmoćnijoj obaveštajnoj službi na svetu i najvećoj svetskoj sili. S druge strane, dok u Hong Kongu čeka mogući azil, nema šanse da ga neće kontaktirati kineske vlasti, s pitanjima o tome kako posao radi konkurencija.

Edvard Snouden je dvadesetdevetogodišnji, sada već bivši, zaposleni tehnološko-sigurnosne konsultantske firme Booz Allen Hamilton, koja radi za NSA. Poslednjih dana odlazio je na radno mesto samo s jednim ciljem: da iskopira poverljivu dokumentaciju koja pokazuje kako NSA špijunira ljude izvan SAD, ali usput, prati i građane Amerike. Potom je šefu objasnio da mora na bolovanje, kako bi se lečio od epilepsije. Svojoj devojci, naviknutoj na tajnovitost, rekao je da mora da otputuje na neko vreme.

Plan da obavesti globalnu javnost o aktivnostima NSA postojao je još i ranije. Snouden nije želeo da podeli priču mainstream medijima i da dozvoli da je pokrije bilo ko. Tradicionalno, New York Times je časopis kome ćete se obratiti s tajnama za objavljivanje. Međutim, principijelni Snouden odabrao je The Washington Post, jer je bio svestan činjenice da je New York Times objavljivao teme i sa zakašnjenjem od godinu dana, u interesu državne bezbednosti.

Sem Posta, Snouden je odabrao i Guardian, ali, zapravo, nije se odlučivao za medije - već novinare. Bio mu je potreban neko ko već ima anti-establišment imidž, ko je beskompromisni autor, neko ko je u dosluhu s modernim tehnologijama, Twitterom i blogovanjem. Idealni izbor bio je Amerikanac Glen Grinvald, kolumnista zainteresovan za tematiku ljudskih prava, veliki kritičar obe partije u SAD i pogotovo zajedničkih odluka koje one donose.

Snouden je preko autorke dokumentaraca Lore Poitras uspeo da stupi u kontakt s Grinvaldom, februara ove godine. Pošto je insistirao da za razmenu fajlova koriste enkriptovanu konekciju, njegov odnos sa Glenom nije otpočeo na najbolji način zbog tajnovitosti koja ga je obeležila. Međutim, posle intervencije i garancije Lore Poitras da priča može da bude velika, Grinvald je, uz pomoć video-tutorijala koji je za njega na YouTube napravio Stouden, uspostavio sigurnu liniju i postupak je počeo.

Kada je sve bilo spremno, koristeći pasoš i kreditnu karticu, Snouden je otputovao u Hongkong, gde je uzeo hotel smešten blizu lokalnog sedišta CIA. Nije bilo potrebe da se krije, ionako će uskoro ceo svet videti njegovo lice. Sistematski, korak po korak, sve je pripremljeno za najveću priču o NSA, možda u istoriji.

Curenje je počelo 5. juna kada je Guaridan objavio tajni nalog Suda za inostrano obaveštavanje i nadzor (Foreign Intelligence Surveillance Court), koji nalaže telekomunikacionom gigantu Verizon Communications da na dnevnoj bazi NSA-u šalje metapodatke za sve telefonske pozive u SAD, uključujući i one lokalne, ali i interakciju „preko bare”.

Dan kasnije Post i Guardian obelodanili su postojanje PRISM programa, a 9. juna javnost je saznala za Boudless Informant, sistem za analizu podataka koju NSA skuplja iz različitih izvora. Ubrzo je i kineski časopis obelodanio da Amerika hakuje kompjutere u Kini od 2009. godine. Najskandalozniji naslovi objavljeni su 15. i 17. juna, kada je Guardian otkrio da je britanski ekvivalent NSA, u saradnji s američkom obaveštajnom službom, vršio nadzor nad komunikacijama učesnika Grupe 8 i londonskog samita G-20.

Kada je Glen došao da intervjuiše Snoudena očekivao je da vidi hardcore veterana obaveštajnih službi, sedog, pomalo senilnog, pomalo ludog operativca željnog slave i izlaska iz senke. Umesto toga, video je štrebera s jasnim ciljem, metodičnim pristupom i unapred pripremljenom pričom, retorikom koja nudi odgovore i jedinstven pogled na sva ključna pitanja.

Intervju koji je snimljen, impresionirao je svet. Snouden je otkrio da se odlučio na ovaj potez svestan da će imati moćne neprijatelje, jer ne želi da živi u društvu koje nadzire građane: „ne želim da živim u svetu gde se snima sve što uradim ili kažem”.

Ali, ko je, u stvari Snouden? Izdajnik? Heroj? Narcisoidni štreber željan pažnje? Principijelni čovek koji nije više mogao da toleriše svoj životni poziv, to što je bio deo sistema kome se protivi? Novi Asanž, budući lider slobodoumnih netokrata?

Na ova pitanja teško je odgovoriti. Na neka od njih odgovoriće vreme, ali mišljenja o Snoudenu biće uvek duboko podeljena. Ovaj nesumnjivi heroj u svetu i državama koje su na ovaj ili onaj način osetile moć Amerike, još zbunjuje svoje sugrađane. Jedno istraživanje pokazalo je da ispod 20 odsto Amerikanaca misli da je Snouden izdajnik, dok ga oko 30 odsto smatra herojem. Frapantno je da se većina Amerikanaca nije izjasnila: 47 odsto „nema mišljenje”.

Rezultati istraživanja ukazuju na nešto zanimljivo: Amerikanci ne žele da se mnogo zamaraju kada je ova tematika u pitanju. Naravno, iako Dik Čejni i njemu slični nazivaju Snoudena izdajnikom, većina naroda nema utisak da je on kriminalac - jer njegovi motivi ne deluju sebično. Izneo je na videlo podatke koji se tiču svih nas. S druge strane, za prosečnog američkog ili evropskog građanina koji ništa loše ne radi u životu, Snoudenovo herojstvo, u praktičnom smislu, ne znači puno. Kako je većina ljudi prezauzeto ili nezainteresovano da se bavi filozofskim pitanjima o granicama slobode i bezbednosti, te o praktičnom uticaju Prizme na njihov život, cela priča oko Snoudena, za takve, pre spade u entertainment nego u ozbiljne vesti.

Ovome doprinosi i činjenica da je Snoudenova devojka postala jedna od najtraženijih osoba na internetu. Devojka je imala blog, gde je sem svojih misli, objavljivala i sopstvene erotske fotografije. Pogađate, one su, iako je blog sklonjen, sada hit na internetu. Da li će je ničim izazvana popularnost lansirati kao novu web zvezdu ili će se devojka povući u anonimnost, pitanja su koja većinu ljudi više zanimaju od Snoudenove sudbine.

A njegova sudbina je pod znakom pitanja. Snouden je odabrao Hongkong kao zemlju s dugom tradicijom opiranja autokratskoj Kini, ali i kao mesto gde je kultura zaštite političkih disidenata jaka. Čini se da će se njegova kocka isplatiti, bar u smislu sopstvene bezbednosti. Snouden je dobro uradio domaći zadatak, poput vrhunskog analitičara CIA: Kina neće želeti da se on isporuči SAD, jer je suviše vredan, a Hongkong je u situaciji da ne bi trebalo da ljuti ni svoje gospodare, ni svoje saveznike. Ipak, na kraju, do izručenja verovatno neće doći.

Možda nije sasvim jasno zašto se Snouden odlučio da uradi ovo, ali su još manje jasni njegovi ciljevi, to jest ono što je želeo da postigne, jer ako je hteo da šokira javnost, izazove revolt i revoluciju, utiče da se zakoni promene, trebalo je da uradi domaći zadatak.

Njegovi sugrađani ne žele to. Javnost zna da NSA ima ogromni program za nadzor interneta, još od 2000. godine, kada su u jednoj od najgledanijih emisija u SAD, „60 minuta”, obelodanili postojanje Echelon programa, koji po obimu i nivou nadzora Prizmu čini patuljastom. Gledalo je više od 20 miliona ljudi. Niko prstom nije mrdnuo.

„Šezdeset minuta” nije šokirao javnost. To se nije desilo ni 2005. kada je Times otkrio kako NSA nadzire celokupni internet saobraćaj tako što „njuši” šta prolazi kroz okeanske optičke kablove. Niko se nije mnogo „sablaznio” ni kada je bivši zaposleni telekomunikacionog giganta AT&T otkrio da je NSA instalirala kompjuter za monitoring, u sobi kompanije gde je najvažnije komunikaciono čvorište.

Tako čak i SK, poznat po analitičkom mišljenju i dubljoj fenomenološkoj analizi internet problematike, mora da se zapita, šta Snouden, u stvari, planira da postigne?

Da je pažljivo posmatrao deceniju iznad sebe Snouden bi znao da se odlučni odgovor javnosti neće desiti. Žrtvovao je fenomenalno plaćeni posao, život na Havajima i zgodnu devojku, da bi postao novi Asanaž, neko ko će do kraja života morati da se navikne da bude prisluškivan i praćen na svakom koraku, uz pretnju doživotne robije.

Zato, ima zanimljivijih pitanja od onog ko je Snouden. Zašto se niko više „ne cima” od globalnog nadzora? Da li su zaštitnici privatnosti na internetu ekstremisti i predramatični ili smo postali od nevidljive ruke regulisano stado? I, podjednako zanimljivo, kako neko s nalepnicama Electronic Frontier fondacije, očigledni tehnološki liberal i vrednosno-nekompatibilna ličnost za obaveštajni posao, može da promakne NSA-u?