Sekiro: Shadows Die Twice

Ne postoji uspešan umetnik koji lako može da pobegne od kreacije tipskih dela ili uloga. Kao što je Bati Živojinoviću nakon desete role glavatog partizana postalo jasno da će ih igrati doveka, tako i Salvador Dali nikad nije smogao snage da batali satove koji se tope i brkove armirane žicom. Rizik od promene je prevelik, autorski ego krhak, a entropija je sila jača od gravitacije. U intervjuu nakon izlaska Dark Soulsa 3, famozni Hitedaka Mijazaki, otac i sensei Soulsborne igara, rekao je da je vreme za nešto novo i da će njegova sledeća igra biti u potpuno drugom fazonu u odnosu na ultraprecizne, sanjalački brutalne akcione RPG-ove koji su ga proslavili. To se nije desilo niti je to iko i očekivao.

Ovo ne podrazumeva da se gospodin Mijazaki bojao eksperimentisanja – naprotiv. Sekiro: Shadows die Twice predstavlja hrabru, intrigantnu mutaciju koja na temeljima Soulsborne igara gradi svoje konstrukcije, modifikujući gameplay momente na koje smo navikli. Ali nipošto se ne radi o igri koja je u „novom fazonu”, što je sasvim u redu jer ne postoji dovoljno ovakvih igara za zadovoljavanje žedne navlake koju imam još od prvog Dark Soulsa.

Sekiro: Shadows Die Twice jeste istočnjačka priča o časti, zavetu i požrtvovanju koji su jači od života, što su klasični motivi koji praktično ne postoje u igrama koje nam dolaze iz zapadnog sveta na zalasku. Kombinujući istorijsku podlogu poznog perioda Sengoku u japanskoj istoriji s mistikom koja je dominantna u svim Mijazakijevim delima, Sekiro vas postavlja u ulogu sedog šinobija koji nije uspeo da sačuva svog mladog gospodara. Tog božanskog naslednika sa snažno nagoveštenim natprirodnim poreklom otima rivalski klan, a u duelu sa hard-core samurajem/lordom naš junak gubi levu podlakticu, nakon čega ga ostavljaju da iskrvari. Sudbina ili, kako Japanci kažu – Unmei, umešala je svoje čvornovate prste i šinobija, jednorukog vuka, kako će ga prozvati oni s kojima će dolaziti u dodir, odvukla je u budistički hram na brdu. Mistični skulptor, lik koji očigledno okajava neke grozne grehe iz prošlosti, našem junaku montirao je modularnu protezu umesto ruke i usadio uverenje da ništa nije izgubljeno dok je čovek živ, pogotovo ako taj čovek nije u stanju da umre.

Ako ste imali priliku da igrate Bloodborne i neku od novijih igara iz serijala Ninja Gaiden, Sekiro: Shadows Die Twice će vam se učiniti kao njihov hard-core hibrid. Igra je brza kao munja, mnogo brža od bilo koje Dark Souls igre, čak i od agilne trojke. Munjevitija je čak i od Bloodbornea, tog ofanzivnog unikata koji je Mijazaki napravio kao kontrapunkt defanzivnim, štitno-fokusiranim igrama Dark Souls i Dark Souls 2. Najznačajniji momenat Sekiroa nije to što je navodno teži od Soulsborne igara (a realno, nije teži), već činjenica da igra ima više lufta za ispoljavanje individualne veštine igrača. Dark Soulsi i Bloodborne imaju jednostavnu borbenu mehaniku koju karakterišu potezi koji zavise od oružja koje igrač nosi, dok je Sekiro „zakucan” na katanu i zasnovan na potezima/komboima koje otključavate napretkom kroz igru. Pretpostavljam da je Sekiro bio neuporedivo lakši za balansiranje nego njegovi prethodnici čije su slobode budženja lika bile meka za tragače za exploitima. Ovo je igra u kojoj su famozne „one shot boss kill” akcije iz DS3 (pun ih je Youtube) praktično nemoguće.

Kao protivteža katani i vrlo nalik na kubure/sačmare iz Bloodbornea, tu je modularna leva ruka na koju možete da kačite razna borbena pomagala s ograničenom municijom. Dodaci su zaista raznovrsni, od bacača šurikena koji je namenjen „interaptovanju” brzih protivnika koji vas polivaju s distance, sekire koja služi za cepanje štitova, bacača plamena koji pravi DoT i plaši određene kategorije protivnika, do dispensera petardi koje služe za zastrašivanje životinja (ekstremno korisno i za borbu protiv bossova koji jašu na nekoj životinji...) i drugih korisnih kontrapcija. Modularne dodatke nalazićete tokom igranja, a prikupljaćete i resurse za njihovo budženje i evoluciju mogućnosti.

Sekiro: Shadows Die Twice jeste igra u kojoj nećete skupljati duše ili krvave ehoe da biste nadogradili osobine svog lika, jer klasične RPG osobine kao što su snaga i agilnost ovde ne možete da modifikujete. Prikupljaćete novac i iskustvo kojim ćete otključavati aktivne i pasivne veštine iz nekoliko različitih drva talenata koja postoje u igri. Postoje posebna drvca veština za protetičku ruku, za borbu katanom, za stealth veštine šinobija, ali i posebne knjige borbenih tehnika koje otključavaju neke jedinstvene poteze. Prvom pogibijom u borbi ne gubite ništa – ako se self-rezujete, što možete da uradite jednom po „resetu”, to jest odmoru kod bonfirea (sistem bonfirea ili kapelica, kako se ovde zovu, isti je kao u SB naslovima), i pobegnete, bezbedni ste. Ali, ako zaginete i drugi put, gubite pola keša i iskustva koje ste imali u inventaru, bez mogućnosti za corpse run koji bi vam ih povratio. Strog ali pravedan sistem. Liniju zdravlja i jačinu udaraca nadograđujete skupljanjem jedinstvenih resursa koji ostaju nakon boss protivnika i ne mogu se lagano grindovati, već su vezani za progres: jače ćete udarati tek kad likvidacijom moćnog bosa steknete specifično iskustvo/resurs (boss memory) koje vam omogućava da jače udarate, nikako pre...

U igri postoji i meta-dinamika „dragonrota”, bolesti koja progresivno zahvata NPC-je, koja se širi u skladu s frekvencijom vaših pogibija i uskrsnuća. Ideja je da ceo svet plaća vaše dizanje iz mrtvih. Oboleli NPC ima reducirane dijaloge i nije u stanju da vam daje savete, ali, srećom, tokom igre ćete dobiti priliku da ovu pošast globalno zalečite. (No spoilers!)

Najkrupniji gejmplej momenat razlike Sekiroa u odnosu na duhovne oce jeste vertikalnost nivoa i korišćenje kuke (sa protetičke ruke) za blago tarzanisanje po okolini. Možete se kačiti na sve i svašta, od zidova i krovova, preko ornamenata, do drveća i čega sve ne, ali kuku možete da ispaljujete samo na određene tačke. Sistem je sličan onome koji je korišćen u Batman: Arkham igrama, samo što je sloboda kačenja reducirana na tačno određene segmente okruženja. Kuka je prevashodno sredstvo koje vam pomaže da ostanete neotkriveni, mada je vrlo korisna i za bežanje iz nepovoljnih situacija, recimo, borbe s mini-bossom koja je pošla naopako. Da, mini-boss fajtovi lako se mogu resetovati na ovaj način, dok „veliki”, proper bossovi zahtevaju da uspete, umrete ili se teleportujete predmetom koji funkcioniše isto kao homeward bone.

Sledeća bitna razlika u odnosu na Soulsborne naslove jeste potpuno odsustvo multiplayera, samonovanja drugih igrača i napada na tuđe svetove. Igrači koji su boss protivnike u DS naslovima tamanili uz pomoć NPC-ja i drugih igrača sada sve moraju sami da rade, što je osnovni razlog zašto neki Sekiro percipiraju kao težu igru od prethodnih. Igra je prepuna mini i maksi boss protivnika, tako da nema alternative osim da postanete vrlo, vrlo vešti. Mišićna memorija iz prethodnih nastavaka i te kako pomaže, pogotovo ako ste igrali Bloodborne i uspešno savladali tehniku prekidanja protivničkih napada hicem u facu ili pariranja bodežom u DS nastavcima.

Sekiro nudi nekoliko opcija za izbegavanje protivničkih napada, od kojih je najvažnije blokiranje katanom. Precizni blok u pravom trenutku protivnika će izbaciti iz ravnoteže i smanjiti mu balans (posture). Ako tu liniju debalansa, bilo mlaćenjem bilo pariranjem, dovedete do maksimuma, otvoriće vam se mogućnost da oponentu zadate smrtonosni udarac, što podjednako važi za mobove i bossove. Lideri, naravno, imaju ogroman posture, jedinstvene napade i najčešće nekoliko života, tako da do te tačke nećete doći brzinom kojom umlaćujete ašigarua sa naginatom. Udarce ćete izbegavati i skokovima u stranu, ali i bežanjem i korišćenjem specijalnih kontrapoteza. Neki protivnički zamasi su neodbranjivi blokiranjem, već zahtevaju dodge – srećom, igra vam ih jasno signalizira crvenim piktogramom u centru ekrana.

Sekiro: Shadows Die Twice nije revolucija, već odlična, super osmišljena i još bolje izvedena evolucija ideje koja je stara koliko i Demon’s Souls sa PlayStationa 3. Ovo nipošto nije naslov za nestrpljive, labilne ili smotane igrače, već hard-core poslastica za fanatike koji imaju živce debele kao brodska užad i reflekse šibicara. Na ovom mestu verovatno očekujete neki pun na liniji Sekiro-sekiracija-HAHAHA, ali to bi bio suviše estradni potez za jednog antiestradnog autora kao što je vaš Qz.

Miodrag KUZMANOVIĆ