Tri godine su prošle od kako su nas Ubisoft i Massive (razvojni studio) prijatno iznenadili njihovim takmacem u žanru looter-open-world-cover-shootera. Što bi se po naški reklo – pucačini iz trećeg lica, sa naglašenim korišćenjem zaklona, beskrajnom potrebom da se skuplja nova i bolja oprema, a koja se odvija u velikom gradu u kom je moguće prilično slobodno kretanje. Prvi The Division nam je doneo spektakularno lep Menhetn usred zime, i to nakon razarajućeg dejstva virusa na čovečanstvo i čovečanstva na grad. Uz to, doneo je i prilično klišeiziranu, ali zanimljivu priču i kampanju (za jednog ili do četiri igrača u timu), mnoštvo bagova, iritantno na metke izdržljive glavne protivnike, ali i mrtvilo nakon što se kampanja odigra do kraja. Vremenom je mnogo toga ispravljeno, dodate su nove misije, zadaci i modovi, pa je prvenac nekih dve godine nakon izlaska postao igra vredna poštovanja, bar kod onih koji su joj svo to vreme ostali verni. To je bio znak da je vreme za nastavak koji je sada pred nama.

Sedam meseci je prošlo otkako je smrtonosni ultrazarazni virus buknuo u Sjedinjenim Američkim Državama. Crni petak koji je zavio Njujork i celu naciju u, logično, crno, još nije stvar prošlosti, ali čovečanstvo mora napred. Najprljaviji deo posla i dalje obavljaju agenti Divizije, tajne organizacije pri vladi, koja izlazi na ulice naoružana do zuba i eliminiše organizovane kriminalne grupacije, paravojne formacije i ostale zlikovce koji bi da se domognu moći. Jedan od agenata usred prilično sulude misije dobija poziv da skokne do Vašingtona, jer je Bela Kuća u opasnosti, a sa njom i ono malo civilizacije što smo digli iz pepela...

Taj agent smo, naravno, svi mi. Ili, bar svi mi kojima se koncept dopada i kojima se dopala prva igra. The Divison 2 je u mnogo čemu klasičan nastavak – osnovna mehanika igre je ostala ista, ali je utegnuta, većina ideja je razrađena, neki viškovi su izbačeni... Ono što je za svaku pohvalu je da ovo nije lošiji nastavak, što se prečesto dešava. U većini stvari ova igra je bolja od originala.

Kreacija avatara nije bolji momenat. Prvo ćemo neko vreme pritiskati taster za slučajno generisanje izgleda i od mnoštva ponuđenih, moderno diverzifikovanih, likova konačno odabrati jednog koji je bar blizak ideji onoga što želimo da igramo, a zatim ćemo dodatno podešavati detalje na licu, odeću, tetovaže i slično. Odeća je i glavni izvor zarade za Ubisoft izvan osnovne cene igre. Gomila odevnih predmeta, ukrasa, emotikona i farbi za oklope i oružje se otključava tokom igre što zahvaljujući sreći, što zahvaljujući trošenju pravog novca na ove kozmetičke drangulije. Subjektivna ocena je da je raznolikost bila veća u prvoj igri i da je ovo momenat gde je dvojka slabija od keca. Autor ovih redova je prelazak iz ledenog Njujorka u letnji Vašington proslavio šorcem i majčicom na bretele (osim što je vruće, treba prikazati tetovaže na ramenu i listu, jer zašto bismo ih inače imali?) i za sedamdesetak do sada utrošenih sati u igri je uspeo da nađe samo dva nova šorca, a nijednu majicu bez rukava. No, to i nije toliko bitno, samo Ubisoft je na gubitku, bitno je ono što se dešava na ulicama grada.

Već prvi koraci izvan Bele Kuće, koja je sada baza operacija, prosto pršte od života, a kad kažemo života, mislimo oružanih sukoba. Grad je podeljen na kvartove koji su pod upravom tri frakcije izvan zakona (Hyenas, Outcasts, True Sons), svake sa beskrajnim klonovima nekolicine arhetipskih boraca (što je opet očekivana raznolikost za ovaj tip igre), koji predstavljaju protivnike, a tu su i enklave običnih građana koji su silom prilika opremljeni za borbu i njima ćete pomagati u želji za slobodnim životom. Maltene na svakoj raskrsnici će dolaziti do raznovrsnih sukoba između negativaca i lokalaca u koje ćete moći da se uključite i eliminisanjem protivnika smirite situaciju. Nije ni čudo što lik koji igramo nosi nadimak Šerif kroz čitav tok Divisiona 2. Kako budete odmicali kroz grad, primetićete da su kvartovi kroz koje ste prošli sve mirniji, da se ljudi zaista vraćaju uspostavljanju normalnog života i da uletanja zlikovaca ima sve manje. Odlično je prikazan i razvoj dve glavne enklave koje od prilično bedne situacije dolaze do stadijuma ozbiljnih baza namenjenih kako životu u momentu tako i budućnosti jer tu su i maleni vrtić, škola, mini-bašte i slično.

Odlično je i što su sve ove opcione aktivnosti zaista to – stvar izbora. Ne morate baš svaki put da uđete u sukob, već samo kad vam se učini da vam treba bolja oprema, malo expa za nivo ili specijalni zadatak, na kraju krajeva – i ako osetite motivaciju da pomognete običnom čoveku. Ukoliko želite, možete samo proći kroz misije koje predstavljaju kampanju i to dodatno začiniti što sporednim misijama, što pomenutim aktivnostima. Misije su konceptualno standardne za ovaj tip igara. Idi na lokaciju, eliminiši sve neprijatelje, odradi usput neki zadatak od ključne važnosti za blisku budućnost, pokupi nagradu. A opet... Svaka misija je nabijena akcijom, zanimljiva je, držaće igrača na ivici stolice... Ukratko, odlično je dizajnirana, kako idejno tako i vizuelno pošto se sve odvijaju na popularnim turističkim mestima. Balans težine i opreme koju igrač ima u trenutku odrađivanja misije je većinom odlično pogođen (ukoliko poštujete pravilo da na svaka dva-tri nivoa menjate svu opremu, u čemu će vam igra pomoći obilato bacajući oklope i puške oko vas) i slabije protivnike ćete efikasno rešavati, dok ćete protiv glavonja morati da se pomučite. Tu je ubačeno i jedno od bitnijih poboljšanja – sada ključni protivnici nemaju naizgled beskonačnu izdržljivost, već su dobrano oklopljeni, što im je u isto vreme slaba tačka. Ukoliko dovoljno pucate u deo oklopa, on će se raspasti i ogoliti deo tela koji postaje ranjiv. Oklop je izrazito važan i vama jer predstavlja jedinu pravu zaštitu od protivnika koji vas mogu smaknuti jednim metkom, osim naravno korišćenja zaklona u svakom trenutku. Srećom, pored ogromnog izbora naoružanja, na raspolaganju vam je i mnoštvo novih elektronskih naprava od portabilnih turelnih mitraljeza koji pucaju na protivnike, preko lansera hemijskih patrona i pametnih bombi, do dronova koji mogu da imaju ofanzivnu i defanzivnu ulogu. Svaki agent ima pristup do osam spravica sa tri do pet dodatnih varijanti. To znači da će svaki igrač moći da pronađe nešto za sebe.

Misije povezuje i priča koja ne odstupa mnogo od standarda žanra. Vođe zlikovaca su prilično neuračunljive i surove, sledbenici su fanatici, a ako nisu – staće na vašu stranu; dobrice su agresivne jer moraju da se odbrane i osvete, predsednik je opak lik koji puca sa vama... Pošto smo u Vašingtonu, sve vrca ikonografijom američke istorije, ali je ona mnogo više logična kulisa, nego što se tu krije neka propaganda ili poruka. Uostalom, autori iz Massivea su rekli da su se trudili da igra bude apolitična. Dobro je što je sama akcija toliko zabavna da glavnu priču i ne morate da pratite, mada je šteta što ne postoji neka dublja tema osim one da dobra puška glavu čuva. Sa druge strane, u mnoštvu audio i video zapisa koji se mogu sakupiti tokom lutanja po ulicama DC-a kriju se emotivne kratke priče o preživljavanju, gubitku, ljubavi... Ima i onih koje će veteranima Divisiona evocirati uspomene na Menhetn.

Ako priča i nije toliko bitna, tehnikalije u današnje vreme, za ovaj tip igara, svakako jesu. Vizuelna komponenta je ono što bismo mogli nazvati jakim prosekom. Vašington na momente izgleda spektakularno, naročito kad se pogodi osvetljenje u sumrak ili zoru. Neke lokacije savršeno pogađaju postapokaliptičnu atmosferu, kako idealizovanu gde je rastinje prekrilo zgrade, a jeleni slobodno skakuću, tako i onu gde je grad pretvoren u đubrište, a iz kratera se još uvek diže dim. Glavni likovi su sasvim dovoljno detaljni, ali ima i onih koji beživotnih pogleda mehanički ponavljaju jednu radnju, kao u stvarnom životu... Sama atmosfera tokom borbe je na zavidnom nivou. Nije ni blizu detaljnosti koju smo videli u serijalu Battlefield ili nekada davno u F.E.A.R.-u, ali oružje daje dobar odziv prilikom pucanja, svetlosni efekti su na nivou, a pritom ne odvlače pažnju. Zvuk je takođe jako dobar, sasvim fina muzička podloga se prilagođava akciji, a momenti kada vam se sluh lagano vraća nakon što vam je nešto eksplodiralo pored glave, zaista su sjajni.

Ključno pitanje je uvek – šta raditi kad se „obrne priča”, kad dođe vreme za takozvani endgame? Kada dođete na 30. nivo, naoružate se po želji i konačno eliminišete glavne baze sve tri frakcije, predstoji trenutak predaha i slavlja u slobodnom Vašingtonu, a onda sve to ide u zaborav. Pojavljuje se četvrta frakcija – Black Tusks, organizacija koja je pod ugovorom sa američkom vladom i koja na raspolaganju ima bolju tehnologiju nego Division. Oni preko noći osvajaju grad, vraćaju ga u stanje haosa, a vas teraju na ulice. Mesta koja ste oslobodili ćete morati da oslobodite ponovo. Misije će se ponovo otvoriti, samo sad sa novim protivnicima, teže nego što su ranije bile. Zadaci u kojima jurite ucenjene vođe frakcija po gradu postaju teže, a na najtežem nivou ima i onih u kojima ćete imati niz protivnika koje morate da porazite, a da nijednom ne poginete. Utvrđenja ćete morati ponovo da osvajate... I tako četiri puta, za od World Tiera 1 do WT4.

Ako su Black Tusks jači od ostalih frakcija, i vama predstoji poboljšanje. Prelaskom u WT1 otključavaju se i tri specijalizacije koje možete slobodno birati, ali samo jedna od njih može biti aktivna. Specijalizacije su vezane za novo glavno oružje koje može biti lanser granata, specijalni snajper ili samostrel koji ispaljuje eksplozivne strele. Svaka specijalizacija ima i poene kojima je možete dalje razvijati i tako unapređivati borbenu gotovost Šerifa. Tek na WT4 je pravo vreme da se ozbiljno pozabavite uklapanjem različitih delova oklopa sa vašim stilom igre, a u tome će vam pomoći i dnevne i nedeljne nagrade koje su opet vezane za aktivnosti koje možete da radite u igri. A kad pređete sve to? Najavljen je i World Tier 5, nove lokacije za svojevrsne raidove, kao i još tri dodatne epizode koje će se pojaviti u sledećih godinu dana.

Naravno, The Division 2 nije samo single ili co-op iskustvo. Tu su i klasični deathmatch okršaji timova, ali i stvar koja je u mnogome obeležila i prvi Divison – Dark Zone. Ovoga puta, umesto jedne velike zone, imamo tri manja kvarta u Vašingtonu koji su zatvoreni za stanovnike grada. U njima pored protivnika lutaju samo agenti Divizije. Međutim, neki od njih, pa i vi, možete da odlučite da pređete na drugu stranu zakona, što opet dovodi do potpuno novog sistema nagrada i novih motiva za sukob.

Za kraj možemo zaključiti da su Massive i Ubisoft mnogo toga naučili iz Divisiona, i da su mnogo od naučenog uspeli da ubace u Division 2 te da ovu igru učine zabavnijim i boljim iskustvom. Čak su i bagove sveli na najmanju moguću meru, a onih par koji su igru učinili neigrivom nesrećnima koji ih zapate, rešili su u prvih par dana posle izlaska. Ukoliko ste voleli prvu igru, u ovoj ćete skoro sigurno uživati. Ako vam je drag ovaj žanr, čak i ako prva Divizija nije bila ono što volite, dvojci bi trebalo da date šansu. Mnogo je bolji looter-shooter nego neki drugi koji su izašli u poslednjih godinu dana.

Luka ZLATIĆ