Fajl sistemi za Linux (2)

Kada smo se u prvom nastavku ukratko dotakli kreiranja particija, rekli smo da ćemo se toj temi vratiti u sledećem broju i sada ispunjavamo obećanje. Poznavanje procedure kreiranja particija je nešto što bi svaki ozbiljniji korisnik Linuxa trebalo da ima u malom prstu. Ranije je to spadalo u must kategoriju, pošto često nisu postojali instrumenti koji bi olakšavali proceduru instaliranja Linux distribucija. Danas je situacija mnogo bolja i u najvećem broju slučajeva sa distribucijom dobijamo neku vrstu jednostavnog menadžera particija. Međutim, dosta često dolazimo u situaciju da menjamo njihovu prvobitnu definiciju, a za takve stvari Linux nudi veći broj alatki koje rade kako u CLI, tako i u grafičkom režimu.

Fdisk

Pregled započinjemo od već pomenutog programa Fdisk koji je tradicionalno najčešće korišćen u radu sa CLI (Command Line Interface). Njegova glavna vrlina je relativna jednostavnost korišćenja, dok je glavni minus ograničenje na diskove do dva terabajta, kao i podrška za samo četiri particije po disku. Doduše, poslednjih godina Fdisk je dobio mogućnost upotrebe proširene (extended) particije u okviru koje možemo dodavati mnoštvo logičkih particija označenih od broja pet na dalje. Isto tako je uvedena i eksperimentalna podrška za GPT, o kojem ćemo više reći o nastavku teksta. Ovaj program radi u interaktivnom režimu, što znači da njegovo ponašanje zavisi od onoga što unosi korisnik. Kao što smo već pisali u prošlom nastavku, ulazak u interaktivni režim se ostvaruje pomoću sekvence fdisk oznaka_diska:

sudo fdisk /dev/sdb

Naravno, pošto se radi o potencijalno destruktivnoj komandi, za njeno izvršenje su potrebna prava administratora. Kod Linuxa fizički diskovi najčešće započinju sa oznakom „sd” (sa neizostavnim prefiksom „/dev/”), iza koje se dodeljuje slovo po abecednom rasporedu (sda, sdb, sdc…). Brojevi koji dolaze iza toga govore o oznakama particija. Prva particija prvog diska je sda1, druga particija je sda2, dok je, recimo, treća particija drugog diska označena kao sdb3.

Upisivanjem slova m dobijamo spisak podržanih parametara. Obično se rad započinje sa parametrom p, što će ispisati trenutno stanje diska i eventualne particije koje se na njemu nalaze. Proces kreiranja započinjemo preko parametra n. On nam nudi da izaberemo između (p)rimarne i (e)xtended particije, pa u slučaju neformatiranog diska upisujemo slovo p. Sledi izbor broja particije između 1 i 4, a zatim i pitanje o prvom bloku (ili sektoru, kako ko više voli) particije, pri čemu najčešće prihvatamo default vrednost klikom na ’Enter’. Sledeći parametar je dosta zanimljiviji i odnosi se na krajnji blok particije. Njega je moguće zadati kako u obliku broja blokova (komplikovaniji način), tako i upisivanjem vrednosti u Kibibajtima (KiB), Mebibajtima (MiB) ili Gibibajtima (GiB). Za one kojima ove i ovakve oznake zvuče nepoznato, reći ćemo da se radi o relativno novim jedinicama uvedenim da bi se uklonile nedoumice oko upotrebe standardnih prefiksa SI sistema. Sada se Kibibajt koristi da se označi vrednost od 1024 bajta, dok kilobajt označava ravno 1000 bajtova. Moguće je izostaviti „iB” deo i koristiti slova K, M, G i T, a u slučaju upotrebe oznaka KB, MB i GB vrednosti se zaokružuju na stepene broja deset. Parametar započinje znakom plus ili minus, što u prvom slučaju predstavlja poziciju relativnu na početak particije, dok minus označava računanje od zadnjeg slobodnog sektora diska. Mi smo u našem primeru diska veličine 60 gigabajta (ajde, dobro, gibibajta) kao drugi parametar uneli -40GiB, što je rezultiralo da naša prva particija ima veličinu od 20 gibibajta. Isti rezultat bismo dobili da smo kao parametar naveli vrednost +20GiB. Da smo na pitanje o početku i kraju particije odgovorili klikom na ’Enter’, particija bi dobila maksimalnu moguću veličinu. I naravno, na kraju ne smemo zaboraviti upisati parametar w bez kojeg će sve naše promene ostati nezabeležene.

Za nastavak rada je potrebno ponovo ući u Fdisk, kao što smo uradili na početku primera. Veličinu preostalog neparticionisanog prostora saznajemo preko parametra F. Vidimo da nam preostaje 40 gigabajta prostora i dobijamo informaciju o početnom i završnom sektoru tog područja. Kada započnemo sa kreiranjem druge particije, ponovo biramo parametar p, a zatim i redni broj 2. Nakon toga vidimo da prvi sektor nove particije ima vrednost koju smo prethodno dobili preko parametra F. Kliknemo na ’Enter’, pa onda kreiramo novu particiju upisivanjem +10GiB kao parametra poslednjeg sektora.

U slučaju kada želimo napraviti proširenu particiju, procedura je vrlo slična, samo nakon njenog kreiranja umesto parametara p i e imamo p i l. Nakon kreiranja prve logičke particije, videćemo da ona dobija broj 5 (sdb5). Brisanje particija je vrlo jednostavno i svodi se na upisivanje parametra d, nakon čega program od nas traži da upišemo broj particije. Fdisk podržava veliki broj različitih tipova particija, a njihov spisak dobijamo kucajući parametar l. Promenu tipa vršimo tako što heksadecimalni broj koji stoji ispred naziva particije upišemo nakon parametra t i izbora particije. Naravno, nakon kreiranja particija, potrebno je da ih formatiramo u željenom fajl sistemu, a o tome smo govorili u prošlom nastavku. Još treba dodati da nove verzije automatski biraju optimalnu veličinu blokova i ne preporučuje se njihovo ručno podešavanje.

Vrlo sličan programu Fdisk je Sfdisk, koji ne poseduje interaktivni režim i u radu se oslanja na jednostavne skripte u kojima su definisani svi koraci koje program treba da obavi automatski. Kao takav, omiljeno je sredstvo sistemskih administratora koji ga koriste u kombinaciji sa drugim shell komandama. Iste skripte je moguće koristiti iz Fdiska zadavanjem parametra I.

cfdisk

Uz Fdisk i Sfdisk, na raspolaganju imamo i program pod nazivom Cfdisk, čiji je zadatak da korišćenjem jednostavnog korisničkog interfejsa iz komandne linije dodatno pojednostavi kreiranje particija. Ukoliko komandu zadamo bez dodatnih parametara, biće prikazani podaci za prvi disk u nizu, dok je za izbor konkretnog diska potrebno zadati njegov naziv u formatu /dev/sd„slovo”. Kursorskim strelicama prema gore i dole menjamo trenutno selektovanu particiju, dok strelice za levo i desno vrše izbor najvažnijih funkcija programa prikazanih u obliku menija pri dnu prozora. Osim menija, komande je moguće unositi preko tastature i u tom slučaju one su jednake onima koje koristi Fdisk, samo što ih je ovde nešto manji broj. Sve komande se mogu upisivati kako sa malim, tako i sa velikim slovom, osim W (Write) za koju je obavezna upotreba velikog slova. Povratak iz menija se vrši preko tastera ’Esc’. Za kreiranje nove particije je potrebno izabrati područje označeno kao Free Space i tada se pred nama pojavljuje meni koji sadrži opciju New. Generalno, Cfdisk ima nešto manje mogućnosti nego Fdisk, ali je njegova upotreba još jednostavnija, što je stvar koju početnici umeju da cene.

gdisk

Naziv je nastao kombinovanjem termina GPT (GUID Partition Table) sa nazivom programa Fdisk. Dakle, radi se o proširenoj verziji Fdisk koja poseduje napredne mogućnosti rada sa GPT tipom zapisa. U pitanju je zanimljiva tema koju ćemo predstaviti u kratkim crtama. Još od prve polovine osamdesetih se koristi standard MBR (Master Boot Record) koji sadrži podatke o particijama na hard-diskovima i koji se i dan-danas sreće kao osnovni izbor kod računara sa operativnim sistemom Windows, kao i kod mnogih Linux distribucija. On ima više ograničenja, a najvažnije se odnosi na maksimalnu veličinu diska do dva terabajta. Da bi se to prevazišlo, osmišljen je napredniji sistem čuvanja podataka o particijama koji, osim što rešava problem veličine diska, istovremeno omogućuje kreiranje do 128 particija (ovo zavisi od vrste OS). Svi noviji računari poseduju podsistem UEFI i mogu koristiti GPT u radu sa diskovima, mada je on ponekad u podešavanjima inicijalno isključen. Međutim, problemi su mogući kod nešto starijeg hardvera koji neće biti u mogućnosti da koristi novi format.

Tabela GPT započinje sa područjem koje se naziva Protective MBR, čija je namena da spreči programe koji ne prepoznaju GPT da unište zapise koje on sadrži. Iza njega sledi osnovno GPT zaglavlje veličine 512 bajtova, a zatim i tabela veličine 16 kilobajta u kojoj se nalaze podaci o particijama. Nakon ove tabele se smeštaju particije sa podacima. Na samom kraju diska je kopija GPT zaglavlja i gore pomenute tabele, što može pomoći pri regeneraciji fajl sistema. Zahvaljujući velikom broju particija, GPT diskovi nemaju potrebu za extended i logičkim particijama.

U slučaju da naš disk na sebi ima MBR, Gdisk će prilikom startovanja prikazati tekst sličan onome na ilustraciji uz napomenu da je pretvaranje MBR u GPT potencijalno destruktivno. U našem slučaju se pojavila i prateća poruka da sekundarna tabela particija ima 33 bloka više od mogućeg. Ovo se dešava zbog toga što na kraju diska nedostaje prostor za bekap tablica, pa je poslednju particiju potrebno skratiti za navedeni broj blokova. Ukoliko želimo konvertovati MBR disk u GPT, jednostavno koristimo opciju w za zapis izmena.

U slučaju da je potrebno kreirati disk koji će podizati sistem preko UEFI, neophodno je definisati particiju za tu namenu. U našem slučaju ona ima veličinu od 100 megabajta, a jedina razlika u odnosu na ono što smo radili ranije se odnosi na upisivanje vrednosti ef00 kao oznake za EFI (UEFI i EFI su praktično sinonimi) tip particije.

Nakon ovoga je potrebno formirati željeni broj particija za podatke i programe, pri čemu kao tip particije biramo default vrednost za Linux fajl sistem (8300). Inače, Gdisk je u radu vrlo sličan sa Fdisk, jedino je potrebno da korisnik razume osnovne stvari u vezi GPT. I ovde imamo analoge programa sfdisk i cfdisk pod nazivima sgdisk i cgdisk. Očekivano, prvi izvršava poslove definisane u skriptima, dok drugi omogućava rad putem pseudografičkog interfejsa. Zanimljivo je da gdisk ima verzije programa za Windows i Apple računare.

Parted i Gparted

Parted (Partition Editor) predstavlja CLI frontend za prateću biblioteku libparted. Reč je o programu koji već dugo važi za velikog rivala Fdiska. I dok je ovaj prvi bio popularniji, Parted je još dosta davno imao na raspolaganju mogućnost rada sa GPT zapisima i diskovima većim od dva terabajta. Ovo za najveći broj kućnih korisnika (bar još neko vreme) nije od krucijalnog značaja, ali u profesionalnim okruženjima sa velikim serverskim skladištima to predstavlja krajnje važan argument.

Pozitivna stvar je da se Parted može koristiti kako iz interaktivnog režima, tako i zadavanjem sekvence iz komandne linije. Recimo: sudo parted -s /dev/sdb mklabel msdos mkpart primary ext2 0% 50%

Parametar mklabel označava kakav tip particije želimo da koristimo. Na PC računarima to je (još uvek) najčešće msdos, dok kod računara sa podrškom za EFI možemo upisati gpt. Tu su još i nešto ređe korišćeni: bsd, sun, pc98, amiga, mac ili loop (raw). Kod parametra mkpart prilikom kreiranje MFT particija moramo navesti njihov tip (primary, extended i logical), iza čega sledi tip fajl sistema (ext2, swap, fat16/32, ntfs, hfs(+), btrfs, ufs ili Reiser), početak i kraj particije.

Slična je procedura i kod kreiranja GPT particija:

sudo parted -s /dev/sdb mklabel gpt mkpart ext2 0% 40GiB

Ovde mklabel jasno stavlja do znanja da kreiramo GPT particiju, dok mkpart deo govori da će ta particija biti Linux tipa i imati veličinu od 40 gibibajta. Parametar -s iza parted služi za sprečavanje postavljanja dodatnih pitanja prilikom izvršenja naredbe.

Isto smo mogli postići u interaktivnom režimu kucajući deo po deo:

sudo parted /dev/sdb

(parted) mklabel gpt

(parted) mkpart ext2 0% 40GiB

Naredba podržava veliki broj mernih jedinica, a prethodno smo demonstrirali određivanje veličine u procentualnim vrednostima. U pojedinim slučajevima je moguće koristiti skraćene nazive komandi koje smo u tabeli naveli u okviru zagrada. Zanimljivo je da su od verzije 3.0 izbačene neke vrlo korisne opcije, kao što je skraćivanje particija, a razlog su bili programski bagovi kojih u Partedu nikada nije manjkalo. Inače, to je bolna tema svih pomenutih naslova, pa je za promenu veličine particija sa Ext2, 3 i 4 fajl sistemima potrebno koristiti komandu resize2fs.

Osim rada iz komandne linije, postoji mogućnost upotrebe GUI frontenda pod nazivom GParted, koji predstavlja odlično sredstvo za upravljanje particijama. Korisnici KDE platforme na raspolaganju imaju KDE Partition Manager. Rad sa GUI je donekle jednostavniji, ali u praksi postoji mnogo scenarija gde komandna linija predstavlja praktičnije rešenje. S7

Ovo bi u kratkim crtama bio neki pregled najzanimljivijih programa za kreiranje particija. Videćemo kako će biti u budućnosti, ali ograničenje na diskove do dva terabajta preti da pošalje Fdisk u penziju. Parted to ograničenje nema, ali važi za prilično „bagovit” program. Moguće je da budućnost pripada naslovu pod nazivom Gdisk, koji se pojavio pre par godina i koji predstavlja svojevrsnu kombinaciju dva pomenuta programa.

Igor S. RUŽIĆ