Više nego ikada, obrazovanje je u opasnosti da bude na najnižem stepeniku vrednosti

Toliko stvari radimo po automatizmu. Prirodno, mnogi će se zapitati da li baš moraju ići putem koji su im odredili roditelji. Isticaće se mladi, sa buntom u očima i vihorom u kosi. „Zašto da idem u školu?”, ponoviće sto puta pre no što nevoljno budu otišli put autobuske stanice ka najneomiljenijoj zgradi u životu. Kako vreme bude odmicalo, u njihovim očima vrednost obrazovanja nikako neće porasti. Ostaće baš tamo gde i jeste – u blatu potrošenog vremena na nebitno bubanje informacija, namesto konstruktivnog gluvarenja ulicama nekog tamo grada, u nekoj tamo državi. Više nego ikada, obrazovanje je u opasnosti da bude na najnižem stepeniku vrednosti.

Znam, reći ćete da je to suludo i da obrazovanje nije nikada bilo značajnije. Pored fakulteta koji naučno i ko zna kako još specijalizuju neku oblast, pojavile su se raznorazne akademije i brzinski kursevi koječega popularnog koji obične, golobrade dečake pretvaraju u prave muškarce, debelih novčanika i sigurne stvarnosti. Slažem se, otvorile su se akademije i raznorazne školice, obećavajući brzo znanje i još bržu prvu platu, visoku kao Ajfelov toranj u ravnici Vojvodine. I da, zaista ću vam priznati da je obrazovanje dostupno i pristupačno, mnogima, posebno u državama poput ove, u kojoj još uvek ne morate izdvojiti godišnju platu da biste školovali dete na prestižnom fakultetu.

U državi poput ove, u kojoj svega sedam-osam odsto stanovništva dođe do visokoškolske diplome, škola nikada nije bila na ceni. Vrednovala se ona druga – životna. Ipak, nikada kao danas uloge nisu bile tako čudne i drugačije. Prvi put u istoriji čovečanstva – stariji uče od mladih. Sin majci pokazuje kako se koristi Fejs, a kćerka ocu podešava Instagram stranicu njegove automehaničarske radnje. Živimo u vremenu u kom se poznavanje stvarnosti zaista isplati i može se dobro zaraditi. Razvoj informacionih tehnologija je učinio sve na ovome svetu dostupnim. U dobro odabranom kursu sa platforme Coursera naći ćete vrednijega znanja no u četiri godine nečijega polutruda na nekoj višoj školi na ivici grada. Na Udemyju ćete za manje od deset američkih novčanica dobiti desetine i stotine sati Javascripta, direktno u zainteresovan mozak, ne za programiranje i Web, već za sigurnost udobnoga kreveta, kupljenog od plate programera – lidera naše stvarnosti.

No, recite mladome Amerikancu, čiji roditelji se uzajmiše opako da on uopšte ode u grad u kome mu se fakultet nalazi. Recite mu kako je njegov kredit, za koji će raditi prvih nekoliko godina nakon diplomiranja, apsolutno bacanje novca, jer da je uložio te tri ili četiri godine u igrarije sa Pythonom ili TensorFlowom, danas bi bio veći senior od mnogih iza kojih su i decenije rada u razvoju standardne Jave ili pak, njenog Enterprise rođaka. Recite mladoj Francuskinji da je uludo utrošila skupe novce groznih banaka, uloživši u svoje obrazovanje. Njenu diplomu dizajnera danas ne traži ni Google, ni Facebook, ni Microsoft, ni IBM, ni Apple. Zaposliće je ukoliko im u PDF-u svoga portfelja pokaže da je provela toliko i toliko sati rada na razvoju svoje veštine. U njenoj višegodišnjoj jurnjavi za „ispravnim” načinom i odobrovoljenim profesorima, ona je samo izgubila najdragocenije od najdragocenijeg – vreme.

Naravno, nećemo školovati lekare na edX-u, razume se. Oni ipak moraju obući beli mantil, i klompe, rano – kako bi im se u hod urezalo gospodstvo zdravstvenog radnika, koje je vrednije od svih znanja iz anatomije, biohemije ili kakvog uljeza od društvenog predmeta, kog mora proći pre no što Hipokratovu zakletvu urami u ordinaciji, negde u regionu Allgäu, na jugozapadu Nemačke. U vremenu u kom živimo, diplome su cash & carry više nego ikad! I namesto da fakulteti zaštite iskonsko dobro u sebi, oni se ukopavaju, dublje i dublje. Kada je teško – delaj konzervativno!

Obrazovanje je u najvećoj opasnosti od kada je u današnjem obliku. Fabrika tehnologije nema milosti – potrebni su novi, sveži i drugačiji ljudi. Potrebni su ljudi koje nije oblikovala jedna škola, koji nisu prepisivali jedan te isti projekat, decenijama. Obrazovanje mora pronaći put do čoveka, još jednom, kao što je to činilo u vreme očeva učenosti ovoga društva. Danas, ono je samo senka prošlih vremena, zaboravljenih disciplina velikih umova. U ovome času, menja se naš svet. Platforme ga osvajaju. Ne morate biti taksista da biste vozili ljude. Ne morate biti bankar da biste pozajmili novac, uz kamatu. Ne morate biti inženjer da biste napravili aplikaciju.

Vratite nam obrazovanje. Evoluirajte, promenite oblik. To je vaš sveti zadatak na ovome svetu. Mi smo i dalje žedni i željni znanja. Vi ste alat u rukama većeg dobra. Menjajte! Ako ne sada, kada?

Momir ĐEKIĆ