Bitcoin i loša strana optimizma

Povodom istorijskog skoka vrednosti bitcoina sagledavamo loše strane kriptovaluta

Nekada davno, prošle godine u ovo vreme, dosta se pisalo o bitcoinu. Posebno se pisalo o tome kako će mehur njegove naduvane vrednosti pući pre nego što dostigne magičnu granicu od 2000 US dolara po jedinici. Stručna javnost, ekonomisti i prognostičari su se sada evidentno još jednom zaleteli sa predviđanjima, pošto je koji dan pre kucanja ovih redova bitcoin dostigao vrednost od 20.000 dolara na azijskim berzama. To je još prošlog meseca izgledalo, ako ne nemoguće, onda u pograničnoj zoni između mogućeg i nemogućeg. Iako vam se čini da je konačno među obične smrtnike stigao način za ostvarivanje efektno beskonačne dodatne vrednosti, bilo bi pametno da se osvrnete na prošlost i na prethodne presedane o tome šta se uvek nezaobilazno dešavalo kada su se obični smrtnici ponadali da su našli način za ostvarivanje efektno beskonačne dodatne vrednosti.

Rast vrednosti kriptovaluta podstakla je i porast interesovanja za njih. Tako je zlatna groznica zahvatila i ljude koji nisu bili ciljna grupa od koje je ideja kriptovaluta potekla i od kojih je zamajac njihove upotrebe krenuo. Pošto se sada celo društvo interesuje, treba navesti negativne strane samog postojanja kriptovaluta i štetu koju uzrokuje u više oblasti. Nećemo ulaziti u funkcionisanje samog koncepta bitcoina, kriptovaluta ili blockchain tehnologije, o tome smo već opširno pisali, pa su čitaoci sa maglovitom predstavom o tematici slobodni da se detaljnije informišu, iako smo se trudili da poznavanje ove tehnologije ne bude preduslov za razumevanje teksta, pošto je, kao što bi rekao informatički stručnjak Adam Grinfild (Greenfield), blockchain prva tehnologija fundamentalno teška za razumevanje inteligentnom i sposobnom čoveku.

Ex nihilo

Investiciona pomama za bitcoinom (u manjoj meri za ostalim kriptovalutama) više je nego primetna i kako ljudi koji nisu vezani za subkulturu kriptovaluta počinju da usvajaju bitcoin, on sve manje biva ono za šta je predviđen, sredstvo plaćanja, već postaje commodity, kao, recimo, zlato. Paralela sa zlatom nije savršena, iako imaju dosta zajedničkih tačaka, poput ograničenog i energetski intenzivnog uvećavanja ponude i činjenice da postoji mala grupa ljudi čiji je cilj da zaobiđu državni monetarni sistem zbog toga što ga smatraju pogrešnim, nesigurnim i neadekvatnim. Kao u slučaju zaluđenika za plemenite metale, pristalice kriptovaluta čine mali deo potražnje za bitcoinom, većina kupaca bitcoina kupuje bitcoin ne zato što zna bilo šta o blockchainu, već isključivo zato što vidi da mu cena raste i na osnovu toga zaključuje da će rasti i dalje, bez ikakve ozbiljnije analize stanja. Bliske paralele se mogu povući između kriptovaluta i internet sajtova iz doba dot-com buma iz 90-ih (koji se, kao što znamo, završio pucanjem mehura i gubitkom ogromne vrednosti za investitore). Ako niste shvatili, investiranje u nešto novo da se ne propusti voz je verovatno bio element svih finansijskih mehura u istoriji, od manije za lalama u 17. veku u Holandiji, pa nadalje. Taj fenomen govori u korist nečega što se u ekonomskoj nauci naziva teorija veće budale (greater fool theory, bez šale, nismo mi izmislili), po kojoj ništa nema intrinsičnu vrednost, već se kretanje cena bazira na iracionalnim verovanjima i očekivanjima učesnika na tržištu, te se kupovina bilo kog artikla može opravdati verovanjem da će se taj artikal kasnije po većoj ceni prodati većoj budali. Kod bitcoina se to svodi na uverenje investitora da će cena nastaviti da raste jer je rasla u prošlosti, što svakako nije validna ekonomska analiza.

Pošto bitcoin zaista nema intrinsičnu vrednost, nije pokriven hipotekama, za razliku od commodityja, nema upotrebnu vrednost i, za razliku od valuta i hartija od vrednosti, nema garanciju države ili institucija. Fluktuacije i nagli pad cene su prilično izvesni. Kriptovalute takođe imaju problem sa pump and dump šemama (nagomilavate i veštački dižete cenu nečega kako biste pokrenuli trend i na vrhuncu naglo prodali sve što imate, uzimajući ogroman profit, a kad se cena strmoglavi, možete krenuti ponovo) koje sada nisu česte u bitcoinu, ali mogućnost i te kako postoji s obzirom na to da oko 1000 računa drži preko 40% bitcoina. Pošto se šuška da dve kineske (nazovimo) firme drže blizu polovine svih rudarskih operacija, pojedinci iza tih poduhvata svakako mogu da se okušaju u manipulaciji tržišta.

Izlazak na berzu i početak trgovine derivatima bitcoina, za sad futuresima (futures contract, narodski rečeno kockate se na buduću vrednost zakazujući buduću kupovinu), stvara dodatnu izvedenu vrednost, što usložnjava opasnost od pada cene i pucanja mehura.

Mehur će pre ili kasnije pući, a ako bitcoin žestoko padne, ostale kriptovalute će pasti još žešće, jer je poverenja šire javnosti u kriptovalute vezano za snagu i stabilnost bitcoina. Neće biti problem samo izgubljena vrednost kriptovaluta, već i sve više rašireni derivati tih valuta. Kada je pukao mehur hipotekarnih derivata 2008. godine (da ne idemo u detalje, pošto je o ovom događaju snimljeno više dobrih filmova nego o Drugom svetskom ratu, pa vam i čike iz Holivuda mogu objasniti), celokupna svetska ekonomija doživela je ozbiljne probleme, od kojih se i danas oporavlja. Iako kriptovalute i derivati još ne predstavljaju ni približnu opasnost, posledice pucanja mehura bi se svakako osetile, a kako ukupna vrednost raste, tako će biti veća kada neumitna korekcija cene dođe.

Rudarenje na ugalj

Ako ste makar iz anegdota upoznati sa procesom rudarenja bitcoina (i ostalih kriptovaluta), znate da čitava rabota zahteva dosta električne energije. Mnogo optimističnih rudara je batalilo ovu zanimaciju kada ih je zadesio prvi račun za struju, pa sad verovatno čupaju kosu zašto nisu dali harač EPS-u i nastavili da skupljaju satoshi po satoshi, jer bi im se sad debelo isplatilo. Kada se odaljimo od prosečnog rudara i krenemo u sagledavanje šire slike, vidimo da je kumulativna potrošnja proizišla iz upotrebe (rudarenja i transakcija) bitcoina zaista enormna. Analitičar kriptovaluta Alex De Vries (Aleks De Vri), koji stoji iza popularnog sajta Digiconomist, na osnovu ogromne količine podataka uspeo je da nam obezbedi prilično precizne procene potrošnje električne energije bitcoin sistema, koja trenutno iznosi oko 35 TWh (teravat sati) na godišnjem nivou. Da je bitcoin država, bio bi u top 60 po potrošnji električne energije, ispred Srbije, Belorusije ili Danske.

Kako raste broj bitcoina u opticaju, rudarenje postaje sve teže i traži više električne energije, što je još jedan od uzročnika oštrog rasta konzumacije električne energije. Po pojedinim procenama, količina energije koju će bitcoin trošiti, ako se trendovi nastave, do februara 2020. godine će biti jednaka ukupnoj količini električne energije koja se danas troši na svetskom nivou. Iako se često hvatamo bitcoina, valja napomenuti da trenutno postoji više hiljada (da, dobro ste pročitali, hiljada) kriptovaluta koje funkcionišu po sličnom principu. Kako vreme odmiče i one će doći u centar pažnje široj javnosti, neke od njih će doživeti bum popularnosti porediv sa bumom bitcoina, što bi ukupnu potrošnju električne energije sistema kriptovaluta dovelo do nesagledivih veličina. Električna energija je ipak u ograničenoj ponudi. Čak i da se predviđanja obistine i da kriptovalute zahtevaju količine električne energije višestruko veće od danas dostupnih, sektor energetike jednostavno neće biti u stanju da im to obezbedi. Kako potražnja raste do nepredviđenih veličina, cena će takođe rasti, bez obzira na pokušaje država da je obuzdaju, što će posebno pogoditi najsiromašnije građane. Dok god cena bitcoina bude rasla, rudari će nastaviti da rudare i u uslovima veće potrošnje i skuplje struje, jer će im se isplatiti. Oni će sigurno imati da plate za struju, čak i višestruko skuplju, ali će se porast cene odraziti na novčanike ostalih građana.

Treba napomenuti da je već trenutna potrošnja neodrživa, jer obnovljivi izvori energije još ni teoretski ne mogu da je podmire, dok se fosilna goriva ubrzano iscrpljuju. Dalji porast potražnje će odgoditi prelazak na obnovljive izvore i imati katastrofalne posledice po životnu sredinu, te će vidljiv vazduh iz horor reportaža o azijskim gradovima postati svačija svakodnevnica. Koristeći procene iz više naučnih izvora, De Vri je izračunao da se za svaki novi bitcoin u atmosferu ispušta između 8000 i 13000 kilograma ugljen-dioksida, ako su termoelektrane izvor električne energije. Čak i da se rudari prebace na čistije izvore energije i oni su infrastrukturalno ograničeni i ta električna energije opet ne ide negde tamo gde je potrebna. Postoji gomila predloga kako bi se kod koji rukovodi generacijom bitcoina usavršio da zahteva manje energije, ali su i alternative poprilično zahtevne. Efikasnija oprema i efikasnija organizacija operacije takođe može za fin procenat smanjiti utrošak energije, ali se efikasne rudarske operacije onda neće nalaziti u podrumima idealističnih geekova, već u rukama država ili megakorporacija, tako da od slobodne valute za nezavisne građane izvan institucionalne kontrole nema ništa u svakom slučaju.

Ancap ili smrt

Bitcoin je, ako ne produkt, onda najbolji izraz filozofske škole anarho-kapitalizma (anarcho-capitalism ili skraćeno ancap), forme ekstremnog ekonomskog libertarijanizma, koji se zalaže za apsolutno slobodnu razmenu dobara između pojedinaca, bez uplitanja države ili institucija, poput banki, berzi ili korporacija. Bitcoin tu dolazi kao naizgled savršeno sredstvo ostvarivanja tog cilja, ali to nikada nije bio slučaj, pogotovo ne otkad kineske „firme” drže veći deo tržišta, a venture kapitalisti ganjaju futurese na berzama.

Libertarijanci zaboravljaju da ne razmenjuju bitcoine na nekom omnipotentnom i transcendentnom tržištu, već na internetu, koji je apsolutno ovozemaljski i daleko od idealnog, mreža sačinjena od kablova i računara čija ogromna većina je upravo u vlasništvu država i korporacija. Pored bezvrednosti u uslovima ograničenog ili nepostojećeg interneta, bitcoin i ostale kriptovalute su i dalje podložne fizičkoj sili i zapleni od strane države, kao što je dokazano u spektakularnoj akciji ovog leta kada su bugarske vlasti zaplenile preko 200 hiljada bitcoina (koji sada vrede preko četiri milijarde dolara). Takođe, bitcoin, i pored sve priče o anonimnosti i slobodi, je podložan nadzoru države i drugih organizacija. Istraživači sa univerziteta Prinston nedavno su, pomoću tracking cookiesa, uspeli da otkriju identitete ljudi na oba kraja više bitcoin transakcija. Štaviše, istraživači su analizom podataka zaključili da ogroman postotak sajtova za trgovinu kriptovalutama prosleđuje informacije o učesnicima transakcija trećim licima. Tu je naravno i mogućnost nadzora od strane države rudarskih poolova i kompanija, ulaganje i osnivanje sopstvenih ili čak vršenje famoznog 51% napada i menjanje celokupnog koda. Ne treba biti pesimista da bi se došlo do zaključka da države, pogotovo moćne države, imaju i više nego dovoljno resursa da nadziru i kontrolišu tržište kriptovaluta, sa obzirom na sijaset dostupnih mehanizama kontrole, na internetu i van njega. Trenutno postoje kriptovalute sa jačim sigurnosnim mehanizmima, Zcash, na primer, ali postoji mala začkoljica, za njihovo korišćenje je neophodan znatno veći utrošak električne energije, što zatvara začarani krug loših posledica iz kog kriptovalute ne mogu da izađu.

Usredsređivanje na kriptovalute direktno odvraća pažnju sa gotovine, koja je, kao što smo detaljno obrazložili u SK 3/2017, najbliže anonimnom i slobodnom sredstvu plaćanja koje ćemo ikada imati. Ako se držimo lažne sigurnosti kriptovaluta koje su podložne demonetizovanju, obezvređivanju, sputavanju, zabranjivanju i onemogućavanju, rizikujemo da nam otmu novac, a samim tim i anonimnost i slobodu u raspolaganju finansijama.

Kao što smo rekli, pored toga što već poseduju deo sistema za „rudarenje” bitcoina, države i velike organizacije su naumile da blockchain tehnologiju iskoriste za svoje ciljeve. Vlada Kanade već uveliko eksperimentiše sa uvođenjem CAD-Coina, državne kriptovalute, a i u Rusiji imaju slične planove. Tako bi država od početka imala potpun nadzor nad svim transakcijama i stepen kontrole daleko veći od onog koji ima danas u odnosu na sopstvenu valutu. Mogućnosti za državnu upotrebu blockchaina ne ograničavaju se na novčiće. Adam Grinfild u intervjuu za Atlantic navodi da bi širenje upotrebe blockchain tehnologije u svakodnevnom životu moglo dovesti do još višeg nivoa praćenja i kontrole od strane država i korporacija, pre nego do izbacivanja uloge države i korporacija iz svakodnevnog života u korist demokratičnih rešenja baziranih na blockchain tehnologiji. Iako blockchain nekim idealističkim vizionarima deluje kao put ka demokratiji i slobodi, nekim drugim idealističkim vizionarima je isto tako delovao i začetak interneta, pa potom i rast popularnosti društvenih mreža, a znamo kako se to završilo.

Trendovi i smrt

Sve ovo ne znači da sledeće godine u ovo doba neki komentator informatičkih dešavanja neće terati šegu sa analitičarima koji su rekli da će bitcoin pasti pre nego što dostigne vrednost od 200.000 dolara. Kao što smo rekli, svet u ovom trenutku vrvi od „većih budala” i dalja kretanja su krajnje neizvesna, pa ćemo samo reći da opreznost i upućenost u tehnologiju nisu na odmet. Iako smo svesni da sve informacije koje smo vam izložili o krajnje negativnom uticaju kriptovaluta na ekonomiju, životnu sredinu, bezbednost i mnoge druge aspekte života i društva, neće odvratiti pojedince od rudarenja ili špekulisanja kriptovalutama, te činjenice moraju biti iznete. Društvo mora biti svesno i ove strane novčića kako bi bilo spremno da se izbori sa posledicama koje pojedinci željni profita nameću društvu. Kriptovalute nisu više zanimacija malog kruga posvećenika, već ozbiljna priča sa ozbiljnim igračima i nesagledivim negativnim posledicama. Mehur ne može večno da se naduvava, pre ili kasnije će pući i neko će morati da ispadne „najveća budala”, koja će u finansijskoj igri muzičkih stolica ostati da stoji kada muzika prestane, sa gomilom ozbiljno devalviranih (ako ne i bezvrednih) komada blockchaina. Njih nam neće biti nimalo žao, ali će za žaljenje ostati činjenica da su svojim igranjem ozbiljno uzdrmali stabilnost lokalne i svetske ekonomije, odgodili i urušili postizanje energetske efikasnosti društva i otvorili vrata još jednom potencijalnom vidu kontrole i nadzora premoćnih državnih, paradržavnih ili korporativnih entiteta.

Srđan BRDAR