Previše je ovo mršavo za naš ukus, odmah da vam kažemo. Naravno da je stvar i u tome što je igra u ranoj, ranoj, ranoj fazi razvoja i ima prišivenu Early Access zakrpu, ali nismo sigurni da nam se sviđa smer u kom su se autori zaputili. Nas su ostavili u Ignusu, magijskom svetu koji je podeljen sukobima, intrigama i spletkama najdijabolnijeg nivoa. Rekli su nam da smo učenici magije i da ćemo iskustvene poene rado trošiti na izučavanje novih moći i boostovanje fizičkih sposobnosti.

Zaista, sistem levelovanja deluje zastrašujuće dobro i dozvoljava vam da napredujete od običnog pomoćnika do učitelja koji magijom barata kao Big Lale zečevima. Mnogo toga ima da se istraži, mnogo konaca da se poveže, da stvarno deluje izazovno i obećavajuće. No, vratimo se na Ignus... U igru je ubačeno, pazite sada, 36 kvadratnih kilometara virtuelnog prostora! Znate li koliko je to? Mnogo – ogromno! Zato je kraljevstvo kao nekakva mini-država i u svojim granicama čuva šume, reke, jezera, planine, tundre, pa čak ima i ledeni pojas gde će vam se koža ježiti od hladnoće. Prostranstvom špartaju razne, manje ili više magične, živuljke, i nisu sve neprijateljski nastrojene, ali možete da ih kokate do mile volje zarad sakupljanja preko potrebnih iskustvenih poena. Na početku je svaki sukob opasan jer ste kao tabula raza u svet zakoračili bez oružja, bez znanja i bez bilo kakve predstave šta vas u njemu očekuje. Nas je već na prvom proplanku rastrgao krvoločni vuk, iako smo pesnicama pokušali da ga ubedimo da treba da skikne i dozvoli nam da ga oderemo. Moraćete da naučite kako se prave oružja, kao i da iskoristite sve materijale koje usput sakupljate kao horder prve klase. Minerali, granje, kamenje... ma šta god vidite da svetluca samo ćušnite u inventar jer će sigurno zatrebati.

Na samom početku kao spawn tačku koristite jednu od sigurnih kuća, bolje je reći zamkova, u koje napasnici nemaju pristup. Međutim, to je samo dok se malo ne osokolite, ne razvijete krila, odbacite paperje i ne odletite u svet trbuhom za kruhom. Cilj je da izgradite svoju palatu, počevši od vrata, zidova, pa sve do (gvozdenog) trona na koji ćete posaditi zadnjicu. Da nepozvani gosti ne bi ulazili kad im se prohte, sve mora da bude zaključano, a ključevi podeljeni saveznicima sa kojima ste stupili u alijansu. Gradnja je maestralno izvedena i, baš kao i kod oružja i magija, moraćete da učite kako se šta i od čega pravi. Napredak donosi mogućnost građenja sigurnijeg ognjišta koje će biti safe heaven za vas i vaše pratioce.

Do sada ste se sigurno zapitali zašto je početak ovog teksta bio onako turoban kada većina navedenog nakon toga zvuči krajnje korektno. To znači da je došao trenutak da navedemo zbog čega nam Citadel: Forged With Fire nije ostavio pozitivan utisak, kako za vreme igranja, tako i po pritiskanju tastera ’Alt+F4’. Do sada sve rečeno govori u prilog igri i deluje baš zanimljivo, pogotovo ako u vama čuči pustolov koji se do sada nije oprobao u igrama sličnog tipa. Oni koji jesu, jednostavno neće uspeti da pronađu dovoljno vremena ne bi li svarili sve što Citadel od njih traži. Ne znate ko ste, ne znate gde ste, ne znate kako ćete i ne znate šta ćete. Bazanje okolišem daleko je zamorniji posao nego što to stoji na razglednicama na kojima piše „Pozdrav iz Ignusa”. Nije to samo zbog toga što je igra u ovom momentu prilično loše optimizovana (koristi Unreal 4 engine, FYI) i ne može da se pohvali nekom naročitom grafikom, već zato što naokolo nigde nikog nema. Živog čoveka nismo sreli, a pretraživali smo i pretraživali i pretraživali... Tu i tamo naiđosmo kao putnici namernici na zaključane kasabe koje kopljima probasmo da proburazimo i ušunjamo se unutra, ali to su bili pokušaji kao kad buva ujede slona. Alijanse? Ni blizu! Intrige? Nema šanse! Krvoloci? Da! Vile? Da! Random skupine nekakvih demona, secikesa i palikuća? Da! Probali smo da se unesemo u ulogu, da koristimo mešavinu hand to hand i borbe „iz daljine”, ali ceo sistem deluje neubedljivo i van potrebnog kvaliteta, pa tako nismo ni uspeli. Plus, zgeknete toliko brzo da ne stignete ni strategiju da razradite. Onda ide respawn, pa mučno traženje mesta gde ste ostavili kosti, pa sve ispočetka.

Sledeća stvar koja nam se nije svidela je što ne postoji offline režim igranja gde biste u opuštenijem okruženju malo vežbali i navikavali se na Ignusove „bubice”. Ruku na srce, svaka online sesija u momentu pisanja teksta bila je i offline, jer kako nikog u sobama nema – botovi su botovi, kako god da okrenete. Nismo videli ništa od najavljene grandioznosti, niti od ratova i epskih sukoba. Kažemo, rano je za zaključke, kao za zdravicu u devet sati izjutra, ali ako se autori u skorije vreme ne pokažu, bojimo se da će Citadel da ode južno, što kažu kolege sa engleskog govornog područja. Kao što smo već nagovestili, grafika je u „nah” maniru, bez ijednog wow trenutka ili scenografije kod koje bismo voleli da se zadržimo. Sve je bilo podešeno na maksimum, pa sumnjamo da je do nas. Dolazimo i do terminalne zamerke, a ona može da se opiše krilaticom „mnogo započeli, malo završili”. Kao sok od sirupa u poređenju sa ceđenim sokom, tako je Citadel razvodnjen u odnosu na druge igre iz žanra. Ne kažemo da se stvar neće popraviti, jer na papiru sve deluje više nego privlačno, ali za sada u praksi to nije slučaj i sve pozitivne stavke su se okrenule i autore ugrizle za zadnjicu.

Da biste igrali Citadel: Forged With Fire, biće vam potrebna prilično jaka mašina: procesor čija jezgra kucaju na tri gigaherca, Nvidia GTX 950 ili bolja grafička kartica i 16 gigabajta radne memorije. Kako sve napreduje, i šta ima novo u Ignusu, do našeg sledećeg javljanja možete da pratite na adresi citadelgame.com. Mi odosmo da spavamo u novoizgrađenom zamku dok se ne pojavi bagra koja će pokušati da nas odatle istera.

Vladimir PISODOROV