HDR (Hygh Dynamic Range) TV uređaji

Najnovija moderna zvučna reč marketinških odeljenja proizvođača televizora jeste skraćenica „HDR”. Šta je to?

Proizvođači televizora vole da istaknu nešto što će ih odvojiti od konkurencije. Nekada je to bilo „Full HD”, pa nesrećni „3D”, pa u novije vreme „4K” i „UHD”, i sada je „HDR” najpopularniji buzzword tržišta TV-a. Izraz Hygh Dynamic Range, tj. visoki dinamički opseg, najnovija je osobina boljih modela televizora, ali nije novotarija jednog proizvođača, već polako prelazi u industrijski standard, a verujemo da će se uskoro pojaviti i na drugim uređajima, pre svega monitorima. U svakom slučaju, odlučili smo da se pozabavimo ovom temom i da vidimo šta je HDR zapravo.

HDR ovde pominjemo zbog televizora, odnosno osobina njihovih ekrana, odnosno kvaliteta slike. Međutim, HDR nije novi pojam i već je decenijama poznat u fotografiji, još od kada su papirne fotografije nastajale prenosom sa filmskog negativa. Da preskočimo analognu fazu, kod boljih digitalnih fotoaparata postoji opcija da se jedan snimak napravi sa nekoliko različitih ekspozicija i snimi u takozvanom RAW formatu koji sadrži mnogo više informacija nego jedan JPEG. Zatim se uz pomoć nekog od programa za obradu fotografija (Adobe Photoshop, ali i mnogih drugih), analizom i kombinovanjem više fotografija dobija rezultujuća, finalna fotografija koja, u odnosu na svaki od polaznih snimaka, ima mnogo veći raspon nijansi, od najtamnijih do najsvetlijih delova scene, a upravo u veoma tamnim i veoma svetlim scenama fotografije može da se primeti jasna razlika u odnosu na SDR (Standard Dynamic Range) fotografije.

Kvalitetne kamere i bez ovakvih trikova „hvataju” slike većeg dinamičkog opsega. U svakom slučaju HDR služi da bismo dobili fotografiju koja će biti bliža onome što bismo na tom istom mestu fotografisanja videli golim okom.

Podvala ljudskom oku

Kontrast, kao mera razlike između najtamnije i najsvetlije nijanse, izražava se razmerom, recimo kod boljih ekrana, oko 1000:1. Nasuprot toga, osetljivost ljudskog oka na nivo osvetljenosti je do 15.000:1. Što se tiče boja, kao što znamo, ako nešto nije osvetljeno, ne možemo da razlikujemo koje je boje. Samim tim, što više nivoa svetlosti razlikujemo, to smo sposobni da vidimo veći broj nijansi boja.

I bez ove teorije moramo biti svesni da nam ekrani ne prikazuju onako vernu sliku kako bismo mi mogli da je vidimo. Kada je u pitanju multimedijalna produkcija, bilo da je u pitanju fotografija, televizija, film, video-igra ili bilo šta drugo, upravo su ekrani „usko grlo” i prepreka da vidimo bolju sliku. U celokupnoj produkciji možete da upotrebite vrhunsku kameru i da se trudite da ni u jednoj fazi rada snimak ne izgubi na kvalitetu, ali kada signal dođe do ekrana, mora da dođe do degradacije kvaliteta i ekran prikazuje samo mali deo onoga što je snimatelj video na licu mesta.

Dakle, ekrani nas varaju da vidimo ono što je snimljeno, ali i među njima ima boljih i lošijih. Zato se jedna od karakteristika ekrana navodi u obliku standarda koji govori koliki skup boja može da prikaže. Postoje razni standardi koji je trebalo da „uvedu red” u nomenklaturu, svaki u svoje vreme. Tako viđamo podatak da neki ekran pokriva 85 odsto NTSC spektra ili 99 odsto sRGB spektra. Međunarodna telekomunikaciona unija (ITU) je daleke 1990. godine donela takozvanu preporuku pod oznakom „Rec. 709”, koja je kasnije prerasla u sRGB standard. Trougao na dijagramu pokazuje raspon boja koje bi ekran trebalo da prikaže, u odnosu na veću površinu (oblika zaobljenog trougla) koja predstavlja čitav spektar boja vidljiv ljudskom oku. Na drugom dijagramu je novija preporuka, „Rec. 2020”, od pre nekoliko godina, koja upravo definiše ono što bi HDR ekrani trebalo prikazuju. Već na prvi pogled je jasno da je u pitanju znatno veći opseg boja. Konkretno, „Rec. 709” pokriva 35,9 odsto vidljivog spektra, a „Rec. 2020” čak 75,8 odsto.

Tehnologija izrade ekrana

Visoki dinamički opseg je pre svega omogućen napretkom tehnologije ekrana. Prihvatili smo „zdravo za gotovo” da LCD ekrani prikazuju oko 16,8 miliona boja, zato što signal koji im se isporučuje u digitalnom obliku ima po osam bitova podataka (2⁸ × 2⁸ × 2⁸ = 256 × 256 × 256 = 16.777.216) vrednosti osvetljenja potpiksela osnovnih boja (crvena, zelena i plava). Nove tehnologije izrade ekrana (uz malo „igranja” sa pozadinskim osvetljenjem u slučaju LCD ekrana) dovele su do toga da su pikseli sve svetliji, pa samim tim i sposobniji za prikaz više nijansi. Svi ekrani sa HDR oznakom po pravilu prikazuju preko milijardu boja, jer se svaki potpiksel adresira sa deset bitova, tj. može da ima 1024 različite nijanse.

Udruženje pod nazivom „Ultra HD Alliance” je početkom prošle godine propisalo standard pod nazivom „Ultra HD Premium”, koji, pored ostalih tehničkih detalja, propisuje da osvetljenost HDR ekrana kod LCD modela mora da bude minimalno 1000 cd/m² (i maksimalno 0,05 cd/m² kod prikaza crne boje). Za OLED panele taj raspon je od 0,0005 cd/m² do 540 cd/m².

Standardizacija

HDR ima smisla samo ako se standardizuje sve u lancu video-produkcije. Uključili su se svi, od proizvođača kamera, filmskih studija, preko Blu-ray Disc Associationa... Morao je da se (do)definiše i HDMI i DisplayPort standard povezivanja. Uključili su se i isporučioci video-sadržaja (Netflix, Amazon Video Prime, YouTube...) kako bi njihov sadržaj uopšte mogao da bude u HDR formatu, ali i da bi ga TV uređaji prikazivali kako dolikuje.

Iako je u početku postojalo nekoliko različitih standarda koji definišu tehničke karakteristike svih uređaja u lancu produkcije, vremenom je preovladao standard pod nazivom HDR10. Većina proizvođača u svoje TV aparate implementira i Dolby Vision. Ovaj standard čuvene kompanije Dolby Laboratories nastao je za potrebe vrhunskih IMAX bioskopa, ali može da se primeni i na kućne uređaje. U odnosu na osnovni HDR10, Dolby Vision podržava 12-bitnu paletu boja, a ima i još jednu nadogradnju, a to je da omogućava da se nove postavke za (drugačiji) prikaz snimka zadaju TV-u u bilo kom trenutku, od scene do scene nekog video-naslova, dok obični HDR10 ima jednu postavku za ceo snimak.

Konzumacija u HDR-u

Da biste uživali u prelepom sadržaju na HDR ekranu, potrebno je da imate, je li, taj sadržaj. Filmovi i drugi naslovi snimljeni na novi Ultra HD Blu-ray tip optičkih diskova podržavaju HDR10 i Dolby Vision. Već postoje desetine i desetine naslova, ali vam treba i odgovarajući Ultra HD Blu-ray kućni plejer, a ne običan. Inače, Ultra HD Blu-ray diskovi mogu da se gledaju i na TV-u bez Dolby Visiona, mada se to svodi samo na modele Panasonica i JVC-a koji, izgleda, odbijaju da plate licencu za Dolby Vision.

Ipak, čini nam se da budućnost nije u optičkim diskovima, već u strimingu sadržaja preko interneta. Na YouTubeu mogu da se nađu raznorazni HDR snimci (u 4K, naravno) koji zaista mogu da impresioniraju mogućnostima nove tehnologije. Međutim, kada odgledate sve te šarene demonstracione snimke, za sada, ne ostaje ništa „pametno” što može da se pogleda.

Podrazumeva se da HDR snimak od početka do kraja mora da bude urađen sa namerom da se emituje na HDR ekranu, a takvog sadržaja je za sada malo. Na primer, pogledali smo nekoliko epizoda vrhunske BBC-jeve dokumentarne serije „Planet Earth II”. To treba videti, jer teško je rečima predočiti kako izgleda, ali recimo ovako: šarenog papagaja iz južnoameričke džungle jedino uživo možete da vidite u više boja i detalja, a podsećamo, u pitanju je i 4K rezolucija.

Nešto više konkretnog HDR sadržaja može da se vidi na striming servisima, kao što su Netflix ili Amazon Prime Video. Na primer, Netflixova TV serija „Marco Polo”, uz još nekoliko njihovih serija, snimljena je u HDR kvalitetu i zaista izgleda fascinantno. Rekli bismo, čak, da su neke scene namerno snimane tako da istaknu mogućnosti HDR-a, recimo, scena u kojoj Kublaj Kan u mračnoj prostoriji sedi na zlatnom prestolu, u zlatnoj odori. Na običnom TV-u, i pored 4K rezolucije, nećete videti detalje u tamnim scenama, a zlatna neće biti zlatna, već „prljavo” žuta. Doduše, sve to smo gledali na televizoru Sony Bravia A1 (predstavljen u ovom broju) koji ima OLED panel i tu čuvenu „duboku crnu”.

• • •

I onda uzmete daljinski upravljač i vratite se na neki domaći TV kanal i gledajte program u rezoluciji 576p i sa bojama kao na fotografiji snimljenoj 1984. godine...

HDR televizori su definitivno aktuelna pošast industrije potrošačke elektronike. Na žalost, koliko god impresivno zvučalo, to je za sada tek na nivou demonstracije tehnologije, jer nema dovoljno snimaka ni Full HD rezolucije, a da ne pričamo o HDR prikazu u 4K rezoluciji.

Za razliku od svih vrsta tehnologija za prikaz 3D sadržaja na TV-u, koje baš i nisu zaživele, HDR je tu da ostane, jer je u pitanju zaista evolutivni tehnološki pomak. Nećemo da odlazimo predaleko sa pretpostavkama šta li će da „smisle” sledeće (kolorni hologram? „6D”? televizor koji emituje mirise?). Za sada, raduje nas trenutak kada će HDR da „siđe” i na tržište kompjuterskih monitora. Već postoje monitori koji koriste 10 bitova po potpikselu, ali ne i standard (možda baš HDR) kojim bi se to iskoristilo u praksi.

Tihomir STANČEVIĆ