Sporovi oko slobodnog interneta

Značajan koncept koji većina zainteresovanih ne razume i rast tenzije

Kada smo pre više od osam godina pisali o net neutralnosti (SK 1/2009), izneli smo u uvodu dve dijametralno suprotne i prilično apokaliptične vizije interneta 2018. godine koje oslikavaju kako su budućnost predstavljali suprotstavljeni tabori. Obe varijante zle sudbine su nas mimoišle i ne postoji šansa da se ostvare u toj formi, iako, ako redovno pratite ovu rubriku, znate da je internet distopija ne samo moguća, već i izgledna. Opcija da provajderi iz osvete istisnu Google je nemoguća, osim ako sami ne naprave pretraživač i preuzmu celo svetsko tržište ISP usluga, jer će Google uvek moći da ponudi više novca od konkurencije, dok je mogućnost da nesposobne vlade dozvole truljenje internet infrastrukture nerealna kada se ima u vidu da je tim vladama i drugim interesnim grupacijama ta mreža sada verovatno važnija od vodovodne.

In the Meantime

U međuvremenu se desilo mnogo toga po pitanju net neutralnosti. Američka Federalna komisija za komunikacije (Federal Communications Commission – FCC) je 2010. godine donela „Naredbu o otvorenom internetu” (FCC Open Internet Order 2010), koja je izazvala burnu polemiku i koncentrisane napore velikih provajdera (Verizon, Comcast, AT&T) da Naredbu ukinu preko sudova ili Kongresa. Pored korporativnih apologeta koji kukaju o strogoći, Naredbu su kao previše popustljivu žestoko kritikovali aktivisti. Pošto su sudske presude osporile ustavnost Naredbe, FCC je 2014. predložila promene koje faktički ukidaju najvažnije delove Naredbe nakon raširenog negodovanja i ozbiljnog backlasha građana, a da bi otklonila glavnu zamerku sudova, FCC je 2015. reklasifikovala širokopojasni internet kao telekomunikacionu uslugu. To na provajdere primenjuje Title II odredbu Komunikacionog akta iz 1934. i određuje ih kao common carriers. Termin common carriers u anglosaksonskom pravu (Common law) u ovom slučaju ugrubo znači da su distributeri nekog dobra (od javnog značaja) širokoj javnosti pod licencom regulatornog tela. Te provajdere poistovećuje sa, recimo, telefonskim i gasnim kompanijama, dodatnim propisima im ograničava operativni prostor i zahteva veću transparentnost poslovanja u odnosu na druge tipove provajdera usluga.

Under new management

Prošlog meseca novi šef FCC-a Ažit (Ajit) Pai, poznat kao kritičar Naredbe o otvorenom internetu, nakon glasanja u FCC-u na kom je odlučeno da će agencija pristupiti ukidanju Naredbe, podneo je listu predloga za olakšavanje regulacije internet provajderima, što su brojni poklonici koncepta net neutralnosti videli kao napad na neutralnost interneta. Pobornici net neutralnosti se pribojavaju da će provajderi koji su, kao što smo pominjali, među liderima u plasmanu zabavnog sadržaja, sada moći da favorizuju sopstvene zabavne servise i guše konkurenciju. To bi radili blokiranjem ili usporavanjem pristupa konkurentskom sadržaju i davanjem pripriteta svom. Oni a već ne računaju podatake svojih servisa u ograničenu količinu podataka u paketima koje nude, što im istovremeno omogućava da konsoliduju već postojeći oligopol istrebljivanjem konkurencije na polju pružanja internet usluga pomoću novih kamara novca iz novootvorenih izvora prihoda. Ovo nema direktne veze sa net neutralnošću, ali je povezano sa poslovnim modelima provajdera i trenutnom klimom deregulacije koja je nedavno donela slobodu provajderima da prodaju podatke sakupljene o korisnicima, o čemu smo pisali (SK 5/2017). Sa druge strane, kritičari regulativa smatraju da baš regulative, procedure i troškovi vezani za njih, ubijaju konkurenciju, jer mali provajderi nemaju para da ispune sve što država traži. Pai je izjavio da podržava net neutralnost, ali smatra da je Title II status provajdera nepotreban ili čak štetan, pošto koči investicije u infrastrukturu, navodeći da stanje na internetu pre 2015. uopšte nije bilo loše. Pobornici neutralnosti odgovaraju da je Title II status neophodan jer predstavlja najbolju regulatornu polugu nad ionako moćnim provajderima.

Pored legitimne zabrinutosti, može se reći da cela gungula ima i primese preterivanja sa ciljem da se na problem skrene pažnja i njegovo rešavanje protekne što uspešnije i što približnije javnom konsenzusu. Iako korporacije pokušavaju da se izvuku tvrdeći da su za net neutralnost, ova specifična Naredba im smeta (njima ionako ne verujemo), ali i drugi relevanti činioci su davali ohrabrujuće izjave sa stanovišta očuvanja neutralnosti. Pošto je podela na tri grane vlasti u Americi shvaćena veoma ozbiljno, dobra je vest da određeni senatori već najavljuju da neće dozvoliti da provajderi prekrajaju internet i da će to regulisati zakonodavnim putem, te i drugi izabrani predstavnici mogu promeniti mišljenje ako ih dosta birača pozove pošto im funkcija zavisi od birača, a ovo ipak nije tipično stranačko pitanje. Tu su sudije čija funkcija skoro da ne zavisi ni od koga, pa imaju slobodu da glasaju po savesti temeljno upoznati sa materijom i pravnim poretkom zemlje. Sam Pai je dao nekoliko pomirljivih izjava, poput one da sudovima treba prepustiti glavnu reč u regulisanju poslovanja provajdera i izjave da će razmotriti sve sugestije građana (koje se ostavljaju na sajtu FCC-a). Takođe, da buduće regulative, za koje tvrdi da će svakako postojati, zavise i od mišljenja građana, i da će proces odlučivanja o svim aspektima buduće regulative, pa i o Title II statusu, biti produžen. Pored zivkanja predstavnika, aktivisti i grupe posvećene očuvanju neutralnosti neta ponovo vrše pritisak na sve uključene, u nadi da će ponoviti uspeh iz 2014. godine kada su nagnali prethodni sastav Komisije da povuče predloge izmene. Battle for the Net Day, po uzoru na akciju Internet Slowdown od pre tri godine, održan je dvanaestog juna, a kompanije koje su učestovavale u akciji, između ostalih su i Mozilla, Kickstarter, Amazon, Vimeo i BitTorrent. Zanimljivo je neučešće Netflixa koji je bio perjanica prethodnih akcija i smatran za najveću potencijalanu žrtvu provajderskog javašluka. CEO Netflixa Rid Hejstings (Reed Hastings) je tim povodom izjavio da Netflix podržava slobodan internet, ali da borba za net neutralnost više nije prioritet kompanije i da vođstvo u tom pokretu treba da preuzmu manje kompanije koje će biti posebno oštećene, što se, čitajući između redova, može protumačiti kao izjava da ih nije briga pošto sad imaju pare. To jeste poenta, jer velike internet korporacije poput Netflixa, da ne kažemo Googla ili Facebooka, iako se zalažu za internet neutralnost, nisu na udaru, imaju enormnu moć i finansijska sredstva, te se mogu nagoditi sa provajderima na način da im cela priča ide u korist i oslobodi ih nadolazeće konkurencije koja će biti uništena iznuđivačkim nametima. Stručnjaci koji se protive net neutralnosti imaju mišljenje da upravo ona favorizuje džinovske korporacije zbog nejednakosti na serverskom nivou, pošto velike firme ostvaruju prednost u performansama, ulažući novac u bolje servere i mrežnu infrastrukturu većeg protoka, što po trenutnim pravilima njihove sajtove čini bržim i time ih favorizuje kod krajnjih korisnika.

Nešto, nešto, javno mnjenje...

Treba navesti da po pitanju net neutralnosti, tradicionalna ideološka podela ne važi u potpunosti. Net neutralnost podržavaju i veoma konzervativne organizacije, poput Hrišćanske koalicije Amerike (Christian Coalition of America – CCA, bastiona socijalnog konzervativizma) i Udruženja vlasnika oružja (Gun Owners Association – GOA, inače radikalnijih po pitanju slobode oružja od čuvenog NRA), kao i veliki broj konzervativaca. Određen broj konzervativnih mislilaca je iz ideoloških razloga protiv net neutrality koncepta, ali i protiv sadašnje pozicije provajdera koji sa državnim blagoslovom drže oligopol u okviru sistema zvanog crony („burazerski”) kapitalizam, koji funkcioniše na korupciji i upotrebi državne moći i regulativa protiv konkurencije, tako da na celu stvar gledaju iz drugog ugla. Jedan broj pristalica Prvog amandmana drži da je neki način implementacije net neutralnosti nužan kako bi se sloboda govora održala, jer iako su protiv regulativa kojima bi vlada mogla da guši izražavanje, uviđaju da je još gore ako privatne korporacije u oligopolističkoj poziciji sputavaju slobodu govora po svom nahođenju. Sa leve, Demokratske strane, protivnici net neutralnosti su grupe poput Nacionalne urbane lige (National Urban League – NUL), Lige ujedinjenih latinoameričkih građana (League of United Latin American Citizens – LULAC) i Rainbow/PUSH koalicije bivšeg predsedničkog kandidata Džesija Džeksona (Jesse Jackson), koje smatraju da net neutrality regulativa šteti ulaganjima potrebnim za jači prodor interneta u manjinske zajednice, kao i deo pro-bussiness nastrojenih Demokrata.

Verovatno ste primetili da je neobaveštenost javnosti o brojnim ekstremno važnim pitanjima i medijsko potpirivanje tog diskursa neznanja i dezinformisanosti, lajtmotiv mnogih naših tekstova u poslednje vreme, pa posle podužeg uvoda u temu, opet stižemo do medijske manipulacije javnog mnjenja. Iako pitanje neutralnosti interneta ima veliku važnost, zanimljivo je da većina pobornika i protivnika ovog koncepta nema potpuno jasnu ideju šta net neutrality predstavlja, a manjina u oba tabora ima veoma pogrešnu ideju čime se Naredba bavi.

Ideološke propagandne mašinerije su uzele na sebe da izvrše distorziju javnog mnjenja po ovom pitanju (pošto su veliki provajderi često i vlasnici medijskih kuća) koristeći ultrastranačku dnevnopolitičku retoriku, pa je jedan deo javnosti krajnje ostrašćen, a neobavešten. Po ovako kompleksnom pitanju, naravno, veliki broj ljudi je angažovan iz nekih svojih političkih ili ideoloških razloga, iako ne razumeju nijanse u pristupu tematici. Zanimljivo da su konzervativni i liberalni mediji isti splet dezinformacija iskoristili da ozbiljnu diskusiju koja zahteva određenu stručnost i poznavanje materije, pretvore u halabuku ostrašćenih ideologa društvene politike.

Konzervativni mediji i njihovi konzumenti su veoma kivni na internet korporacije zbog tendencije ka cenzuri konzervativnih stavova i manipulacije javnog mnjenja na štetu konzervativaca (o čemu smo u više navrata pisali), a može se čuti i koncept da su te iste kompanije freeloaderi, džabalebaroši koji mlate pare izrabljujući infrastrukturu koju održavaju provajderi. Pošto su internet korporacije snažno za net neutrality, i pošto je Naredba o otvorenom internetu skup regulacija, protiv čega bi oni kao konzervativci generalno trebalo da budu, deo konzervativne javnosti je počeo da se zalaže protiv net neutralnosti, ohrabrivan od strane interesnih grupa kojima je takva narodna podršaka i te kako potrebna. Onda su određene grupe medija i aktivista sa suprotne ideološke pozicije načinile tako epohalnu glupost da bi neko sklon zaverama mogao pomisliti da je i to manipulacija interesnih grupa. Cela gungula u medijima oko lažnih vesti je takođe antagonizovala konzervativce, a pošto su oni, predvođeni predsednikom, taj termin aproprirali i subvertirali, net neutrality im se učinio kao sledeći buzzword mainstream medija. Tada je grupa aktivista, pojačana senatorom iz redova Demokrata, učinila najveću uslugu lobistima ISP-ova koju je mogla. Oni su pred sedištem FCC-a održali protest veoma malog obima, što bi bilo uobičajeno, da grupica ljudi na tom protestu nije podlegla tendenciji svih aktivista ikad, da hoće sve i odmah, iako to verovatno nije najbolji kurs akcije. Među transparentima koje su okupljeni nosili, prominentni su bili posteri na kojima se pozivalo na borbu protiv lažnih vesti i tražila zabrana nekih internet outleta koji se time navodno bave, praćeni porukama za neutralnost interneta. Pošto je ta nekolicina ljudi uspela da efektivno spoji net neutralnost i cenzuru suprotstavljenih mišljenja, i tom prilikom iskuje novi termin – information equality (jednakost informacija, šta god to značilo u ovom kontekstu). Neki mediji leve orijentacije su prihvatili tu „plemenitu” borbu i besmisleni buzzword, što je dalo municiju konzervativnim medijima da u glavama svojih pratilaca cementiraju vezu net neutralnosti sa progonom konzervativaca. Tako smo svedoci još jednog problema, veštački isfabrikovanog od strane neodgovornih medija, pošto net neutrality nije pitanje regulacije dostupnog sadržaja od strane države i obezbeđivanje nekakve istine na internetu, kao što sada brojni ljudi dijametralno suprotnih ideoloških stavova veruju.

Kud ide ovaj svet

Iako smo priču sagledali iz više uglova, mislimo da je net neutralnosti dobar koncept, ali se oko pojedinosti i detalja zakonskog okvira može i treba sporiti. Pošto smo izneli i neke stavove suprotstavljene strane, vama ostavljamo da izgradite svoje mišljenje o finesama regulacije interneta, imajući u vidu naš savet da čitaoci sa ovih prostora ne treba preterano da se opterećuju celom pričom, osim iz ideoloških razloga, a Bora Čorba je davno rekao kakvi ljudi ginu za ideale ili se, mi bismo dodali, previše brinu oko sprovođenja tih ideala tamo negde. Američki kapitalizam je realno gledano daleko neregulisaniji (suroviji?) od evropskog, pa i od našeg burazerskog, a regulativni okvir Evropske unije (sa kojim se usklađujemo) ne bi dozvolio ovakav pokušaj privatizacije interneta. Ako pak u neokolonijalnom maniru neka korporacija pokuša da nam nametne slično rešenje, činjenica da to ne sme da radi u SAD, neće nam biti od pomoći, jer mnogo toga što ne smeju u „zapadnim demokratijama”, privredni subjekti iz rečenih zapadnih demokratija i te kako rade u ostatku sveta. Na priču o net neutralnosti ćemo se vraćati u narednim mesecima kada FCC bude donosila konkretne odluke ili kada druge branše vlasti budu reagovale u svojim nadležnostima po ovom pitanju.

Srđan BRDAR