Budućnost Interneta

Da li će Internet postati jedan strogo kontrolisani sistem zarad veće zarade pojedinih kompanija

Godina je 2018. Većina internet korisnika koristi Cuil za web pretragu. Retki su pojedinci koji iz principa koriste Google ili neki drugi pretraživač duplo sporiji od dominantnog. Razlika u brzini učitavanja posledica je prioritizacije klijenata od strane provajdera: oni koji plate više idu internet autoputem, ostali imaju jednosmerne i slepe ulice. A tu je i zla krv između Svetskog saveza davalaca internet usluga „Gatekeepera” i kompanija članova Koalicije za otvoreni internet (www.openinternetcoalition.com) koju predvodi Google i koja i danas zaista postoji. Zbog sukoba iz prošlosti, a u skladu sa zakonima s početka druge decenije novog milenijuma, provajderi svesno guše stare neprijatelje. Može im se. Internet je njihovo vlasništvo. Vaša tarifa je Advanced Surf Pack, što podrazumeva neometan pristup stotinama stranica. Svaki download se naplaćuje. Bar je legalan. Ne možete da pravite svoje stranice, blogove, prezentacije. Za to vam je potreban najmanje Basic Super Pack, koji garantuje pun pristup Facebooku i MySpaceu, sajtovima koje sa vašom tarifom možete samo pregledati.

Drugi scenario jednako je jeziv. Godina je ista, ali pobednik sukoba pomenutih aktera je Koalicija. Devedeset odsto svog saobraćaja je HD video. Gradić veličine Aleksinca ostvaruje veći bandwidth nego što je bio celokupni protok Interneta 2000. godine. Temelji njegove infrastrukture su uzdrmani. Novca za „pomoćne stubove” nema, posledice etatizma u digitalnoj sferi ogledaje se u nerealno niskim cenama za korisnike. Veze često pucaju, stranice se učitavaju dugo. Ujedinjene nacije formiraju telo zaduženo za koordinaciju prikupljenih sredstava za obnovu Interneta, pišu se nove rezolucije, nastaju novi protokoli, privatnost korisnika je ugrožena, ljudi demonstriraju plašeći se da ne nastane situacija iz prvog scenarija, provajderi ih uveravaju da drugačije ne može.

Ako je verovati čelnim ljudima AT&T, najvećeg provajdera u SAD (150 miliona korisnika), nešto nalik prvoj situaciji neophodno je u budućnosti da bi se izbegla druga situacija. S druge strane, Koalicija za otvoreni internet zalaže se za „net neutralnost”, tj. smatra da ni po koju cenu ne treba ugroziti liberalni koncept na kom je Mreža zasnovana. Dalje, tvrdnje AT&T, potpomognute kompanijama Verizon i Comcast, su, prema mišljenju Koalcije, laži. Osnovni cilj je apsolutni monopol nad Internetom, naplaćivanje od svakoga svega što se može naplatiti. Infrastrukturni kapaciteti nisu stvarno ugroženi, to je nešto što se stalno širi i uvećava, a ulaganja su višestruko manja od prihoda koji su sve veći, tako da tu nema problema.

Kada se na aktere i na sam sukob gleda iz šire perspektive, tj. kroz prizmu saznanja o novom ekonomskom razdoblju u kojem je stari dogmatski odnos između korporacija i potrošača uzdrman, mnogo je lakše otkriti istinu. Ključni faktor promene u eri postmodernog kapitalizma je Internet. Ovaj informacioni sistem nije uspeo da zbliži ljude u humanom smislu, da dovede do lakšeg razumevanja i konačne utopije, ali jeste olakšao komunikaciju, prenos podataka i otvorio kapiju postmodernog doba. Otvorila se Pandorina kutija novih odnosa i neslućenih mogućnosti. Web 2.0 omogućava korisnicima potpuno dvosmernu interakciju, „intervenciju” na proizvodima, naglasak je na individualizmu, personalizaciji, liberalizmu, slobodi izražavanja, imidža, pravu na različitost. Iako postoji milion prepreka u konačnom ostvarivanju navedenih vrednosti, uključujući tu i često prividnu individualnost, a u stvari prikriveni univerzalizam, govorimo samo o prvom koraku i glavnom kamenu njegovog spoticanja, sastavljenom od čelnika američkih gatekeeper kompanija, kojima kao da je glavni uzor Montgomeri Berns, kapitalista iz crtane serije „The Simpsons”.

Ovi korporativni dinosaurusi bili bi mnogo srećniji da žive u zori kapitalizma. Njihova dogma sastoji se iz niza povezanih stavova: radnike treba plaćati što je manje moguće, treba naplaćivati sve što se može naplatiti po što većoj ceni i sve to raditi na ivici granica koje država propisuje. Važan pravac delovanja mora biti u cilju rastezanja tih granica do tačke pucanja, a to se može ostvariti kroz konstantno lobiranje, u narodu poznatije kao legalizovani mito. Zato je AT&T među najvećim finansijerima obe partije u SAD i veliki donator kampanja oba kandidata.

Utemeljenost tvrdnji Koalicije za otvoreni Internet može se proveriti čitanjem intervjua čelnika AT&T-a. Jedan od najpoznatijih je intervju sa Vilijamom L. Smitom, direktorom za razvoj provajdera BlackSouth Corp., koji je deo pomenutog telekomunikacionog džina. On je za „Washington Post” izneo stav po kom bi trebalo da bude zakonski dozvoljeno npr. kompaniji Yahoo da plati provajderima da se njihov servis učitava brže od ostalih. U svoju odbranu iskoristio je neodrživu analogiju sa Googleovim kontekstnim oglasima i pokazao neverovatno nerazumevanje online marketinga. Prevideo je da Google ne diskriminiše ostale sajtove jer nisu platili da budu prikazani, već da oni koji plaćaju bivaju smešteni u posebno označen za to predviđen prostor, koji mnogi korisnici ignorišu. Sprovođenje njegove ideje iz korena bi promenilo funkcionisanje Interneta, a niko ne bi mogao da ignoriše posledice tih promena.

Nažalost, Smit nije sam. Ed Whitacre, do nedavno CEO AT&T, poznat po tome što u svojoj kancelariji nije imao kompjuter i što nikada nije koristio email (!), izjavio je za „BussinesWeek” da „oni” (misleći, valjda, na svakog ko želi da ima sajt – od kompanija do benda iz komšiluka) žele da koriste njegove kablove besplatno, i da im on to neće dozvoliti. Budući da čovek nikada nije koristio Internet, nije ni čudo to što nije sposoban da spozna njegovu prirodu i što misli da je vlasnik svetske mreže.

Ipak, najglasniji iz AT&T-a je Džim Čikoni, prorok digitalne apokalipse, poznat po čuvenom otkriću da je Internet na samrtničkoj postelji i da ga jedino može spasti još novca na bankovnim računima njegove kompanije. Niko ne spori to da u infrastrukturu Mreže treba ulagati, ali već smo konstatovali da te investicije ne iziskuju restrukturiranje Interneta iz temelja.

Sukobi MPAA sa PirateBayom, Viacoma sa YouTubeom, Comcasta sa BitTorrentom, AT&T-a sa Open Internet Coalition i mnogi drugi ne smeju se posmatrati izolovano, kao zasebni slučajevi. U toku je rat na više frontova. To je rat ideja, osnovnih predstava o prirodi Interneta, konflikt starog načina razmišljanja sa nečim novim. Ovo se najbolje razume kroz Čikonijevo vulgarno-materijalističko objašnjenje Interneta. Ovaj od mašte operisani pravnik kaže da nema ničeg apstraktnog ili nadrealnog u svetskoj mreži. Ona je u vlasništvu privatnog sektora i predstavlja zbir elektronske opreme u koju treba ulagati i za čije korišćenje treba platiti. Voleli bismo da pitamo Čikonija šta je sa idejama, simbolima i informacijama koje kruže Internetom. Da li to znači da je sve u stvari u vlasništvu provajdera? Istina, „digitalna nadgradnja” postoji zahvaljujući njihovoj materijalnoj osnovi, ali zar ne plaćamo već dovoljno da bismo joj pristupili? Još je Aristotel rekao da je celina više od prostog zbira njenih delova.

U Beloj kući prethodnih osam godina je sedeo čovek koji iskreno veruje da je svet nastao pre 10.000 godina. To objašnjava zašto nisu rešena mnoga pitanja. Uprkos tome, Federalna komisija za komunikacije (FCC) uspešno je sputavala pokušaje monopolističkog ponašanja provajdera. Najdalje je otišao Comcast, za kog je utvrđeno da je gušio P2P saobraćaj svojih korisnika na izrazito nelegalan način. FCC se javno založio za neutralnost Neta. Sledeću administraciju, što se Interneta tiče, čeka istorijski posao. Amerika je sve više meta hakerskih napada, Obami se ozbiljno predlaže formiranje Nacionalne kancelarije za cyberspace koja će koordinisati rad službi za online bezbednost, ali se njene ingerencije lako mogu proširiti u privatni sektor. Predlaže se striktnija identifikacija korisnika. U ovom trenutku nije jasno ima li razloga za paniku, da pipci ove institucije ne ispadnu predugi. Ohrabljujuća je činjenica da se Obama, takođe, zalaže za neutralnost Neta.

Buduća administracija moraće da balansira između provajdera, koji bi mnogo više profitirali kada bi progurali svoje zakone, i Koalicije velikih kompanija, kao što je Google, kojima je otvoren Internet neophodan preduslov za uspešnost poslovanja. Na svu sreću, postoji utisak o Internetu kao informacionom sistemu koji nije moguće sputati. Čak se i kineska vlada prilagođava novom dobu, iako Wikipediju još pali i gasi poput semafora. Neutralnost Neta je realnost, ona je prava osnova Interneta, koji je nezaustavljiv. Mnogi su se prilagodili i obogatili, bez obzira na to što ne naplaćuju direktno svoje usluge. Trendovi kao što su cloud computing, open source i drugi pokazali su se kao uspešni i profitabilni. Na drugoj strani ostali su fosili prošlosti, vlasnici „poslednje milje”, osuđeni da vode rat koji neće dobiti.

Ipak, zašto bi trebalo da nas interesuje šta se dešava u „dekadentnoj” Americi? Ceo svet odavno je postao Amerika, a promene u epicentru osećaju se i na periferiji. Sama pomisao na svetsku finansijsku krizu dovoljan je pokazatelj opšte (među)zavisnosti.

Ivan VESIĆ