Iako je francuski Titus iza sebe ostavio nekoliko zvučnih platformskih igara, nikada nisu uspeli da se domognu pijedestala rezervisanog za Psygnosis, Core Design i slično društvo, pre svega jer im portfolio prosto kipi od osrednjih naslova koji „nit’ smrde, nit’ mirišu”. U ovu kategoriju spada i Super Cauldron (1993). Da se kojim slučajem igra pojavila desetak godina kasnije, ne sumnjamo da bi bila daleko popularnija, jer vas smešta u ulogu tinejdž veštice Zmire i baca pravo u bitku protiv megalomanski nastrojenog čarobnjaka, koji moć čarobne škrinje želi samo za sebe. Od povratka mira i blagostanja deli vas samo četiri sveta, podeljena u nekoliko kraćih deonica, nakrcanih čarobnjakovim podanicima žednim veštičije krvi. Super Cauldron je verovatno igra sa najbednijim početnim oružjem – čarolijom bacanja kamenja, uz koju će vam biti potrebno dobrih tridesetak sekundi pritiskanja fire tastera kako bi eliminisali i najslabijeg protivnika, pod uslovom da uopšte uspete da ga pogodite, jer kamenje leti u čudnom luku. Srećom, arsenal ćete vrlo brzo popuniti jačim i efikasnijim čarolijama poput ispaljivanja vatrenih kugli i munja, teleportacije ili kloniranja. Teško je zamisliti vešticu bez metle, mada će vas ovde letenje samo iznervirati, jer zbog lošeg skrola ekrana nekako uvek završite u kandžama letećih protivnika. Dodatan izvor frustracija je potraga za izlazom sa nivoa, koji se obično krije iza nekog neupadljivog parčeta scenografije, a u čijem pronalaženju vam nikakve mađije neće biti od pomoći.

Darko MIHOKOVIĆ